Kada se govori o skladištenju, prva pomisao je uvek tečnost, dakle voda, gorivo ili hemikalija, a rasuti materijali se u praksi ponašaju znatno komplikovanije. Tečnost uvek nalazi svoj nivo i uvek isteče kroz otvor na dnu, dok rasuti materijal ima svoj ugao pod kojim se zaustavlja, može da se sabije pod sopstvenom težinom, može da apsorbuje vlagu i može da napravi svod koji sam sebe drži iznad izlaznog otvora. Zbog toga se silos ne posmatra kao rezervoar sa drugačijim sadržajem nego kao potpuno zaseban proizvod sa svojom geometrijom, svojim uglovima i svojom opremom. Ako se ta razlika ne uzme u obzir, dobija se posuda koja odlično izgleda dok je puna, a koja se pri pražnjenju zaustavlja i traži da neko udara po zidovima da bi materijal krenuo. Upravo iz tog razloga se kod silosa najviše pažnje posvećuje donjem delu, a ne zapremini.
Program primene je znatno širi nego što se očekuje. Najčešće se skladište žito, kukuruz, pšenica, soja i druga zrnasta roba, zatim stočna hrana, koncentrat i brašnasta smeša, drveni pelet, plastični granulat, so, veštačko đubrivo u granulama i praškasti materijali kao što su kreč, cement i razni tehnički prahovi. Svaki od tih materijala ima svoju nasipnu gustinu i svoje ponašanje pri tečenju, pa se od te osobine kreće u projektovanju. Ono što je zajedničko svima jeste da polietilen kao materijal donosi nekoliko prednosti koje metal nema, dakle ne rđa, ne reaguje sa solima i kiselim materijama, ima glatku unutrašnju površinu po kojoj materijal lakše klizi i znatno slabije provodi toplotu, zbog čega se na unutrašnjem zidu stvara manje kondenzacije nego kod čeličnih izvedbi. Za robu koja se kvari od vlage to je presudna razlika.
Ovo je najčešći izvor nesporazuma pri poručivanju. Silos se izrađuje i prodaje po zapremini u kubnim metrima, a korisnik razmišlja u tonama, pa se svaki put mora uraditi preračunavanje preko nasipne gustine, dakle preko mase koju konkretan materijal ima u jednom kubnom metru u rasutom stanju. Ista posuda tako ima potpuno različit kapacitet u zavisnosti od sadržaja, jer se pšenica u proseku kreće oko sedam stotina pedeset kilograma po kubnom metru, pelet oko šest stotina pedeset, brašnaste smeše znatno niže, a cement i kreč višestruko više. Praktična posledica je da se pri poručivanju uvek navode i materijal i željena masa, a ne samo litri. Uz to se ostavlja rezerva u zapremini, jer se silos nikada ne puni do samog vrha, već se ostavlja slobodan prostor iznad materijala zbog punjenja, prašine i ventilacije.
Materijal iz silosa izlazi zato što klizi niz kosinu, a hoće li kliziti zavisi od odnosa između ugla konusa i osobina materijala. Svaki rasuti materijal ima svoj ugao unutrašnjeg trenja, dakle nagib pri kome se sam zaustavlja, i konus mora biti strmiji od tog ugla da bi tečenje bilo pouzdano. Za zrnaste materijale poput žita i peleta u praksi je dovoljan blaži nagib, dok brašnaste i praškaste materije, koje se lepe i sabijaju, traže znatno strmiji konus i glatku unutrašnju površinu bez ijednog prelaza na kome se materijal može zadržati. Kada je konus previše blag, javljaju se dve klasične pojave, dakle stvaranje svoda iznad izlaza, pri čemu se materijal zaglavi u obliku mosta, i stvaranje uskog kanala kroz sredinu, pri čemu izlazi samo materijal iz sredine dok ostatak stoji uza zidove. Obe se rešavaju u fazi projektovanja, a vrlo teško posle ugradnje.
Ovo je bezbednosna stavka koja se najviše potcenjuje. Kada se silos prazni, u njemu nastaje podpritisak, a kada se puni, u njemu nastaje nadpritisak, i oba ta stanja moraju imati izlaz. Ako ventilacioni otvor nije predviđen ili je zapušen, pri brzom pražnjenju posuda se može uvući ka unutra, a pri pneumatskom punjenju se može naduti i oštetiti. Kod pneumatskog punjenja, dakle kada se materijal ubacuje vazduhom iz cisterne, potreba za odzračivanjem je najveća, jer u silos ulazi ogromna količina vazduha u kratkom vremenu, pa se predviđa odzračni otvor sa filterom odgovarajućeg kapaciteta, koji zadržava prašinu, a propušta vazduh. Uz to, ventilacija ima i drugu ulogu, dakle odvodi vlagu koja se sa toplim materijalom unese u silos i time sprečava kondenzaciju na unutrašnjim zidovima i kvarenje robe uz sam zid.
Statika silosa se posmatra u dva potpuno različita stanja. Prvo je pun silos, gde je opterećenje najveće i gde se sve prenosi na temelj, pa se predviđa ravna, nosiva i horizontalna armiranobetonska ploča koja preuzima ukupnu masu materijala i konstrukcije. Drugo, i za mnoge iznenađujuće, jeste prazan silos, jer je tada posuda vrlo lagana, a njena površina izložena vetru ostaje ista. Prazan silos je zbog toga podložan dejstvu vetra i mora biti ankerisan za temelj, a to važi i za izvedbe na nogarima i za one na zidanom ili čeličnom postolju. Uz to se planira i visina ispod izlaza, jer se ispod konusa mora obezbediti prostor za pužni transporter, za džak, za kolica ili za vozilo koje preuzima materijal, a ta visina se određuje pre nego što se izlije temelj.
Sam plašt je samo početak, a upotrebljivost donosi oprema. Na vrhu se predviđa otvor za punjenje sa poklopcem koji zaptiva, priključak za pneumatsko punjenje ako se roba doprema cisternom i odzračni otvor sa filterom. Na dnu se predviđa izlazni otvor sa zasunom ili slavinom odgovarajućeg preseka, jer premali presek koči tečenje bez obzira na dobar konus. Sa strane se planiraju revizioni otvor za čišćenje i pregled, merenje nivoa, dakle od najjednostavnijeg providnog pokazivača do senzora sa daljinskim očitavanjem, i po potrebi merne ćelije ako se prati masa. Za silose veće visine se predviđaju penjalice i zaštitna korpa, kao i platforma na vrhu, i to se izvodi po pravilima bezbednog rada na visini. Sve to se dogovara unapred, jer se naknadno dodavanje otvora na gotovom plaštu izvodi teže i skuplje.
Kod materijala sklonih lepljenju postoji nekoliko rešenja koja se planiraju zajedno sa konusom. Najjednostavnije i najtrajnije je strmiji konus i potpuno glatka unutrašnja površina bez šavova, ivica i prelaza, jer se materijal zadržava upravo na neravninama. Zatim dolaze pomoćni sistemi, dakle vibrator na konusu, koji se aktivira kratko i po potrebi, ili sistem za ubacivanje vazduha koji materijal razdvaja i pokreće. Ono što se u praksi vidi kao improvizacija, dakle udaranje čekićem po plaštu, ne rešava problem nego oštećuje posudu i vremenom stvara mesto na kome se materijal još lakše zaustavlja. Za robu koja upija vlagu presudno je i da se silos puni suvom robom i da se ne ostavlja delimično pun preko vlažnog perioda, jer se sabijeni sloj uz zid stvara upravo tada.
Kod skladištenja zrnaste robe najveći neprijatelj nije vreme nego vlaga i temperatura. Zrno koje uđe u silos vlažnije nego što treba nastavlja da diše, pri tome oslobađa toplotu i vodenu paru, a ta para se penje i kondenzuje na hladnijem gornjem delu, pa se kvarenje najčešće javlja u gornjem sloju, iako je uzrok u vlazi celokupne mase. Zbog toga se u dobro vođenom skladištenju kombinuju tri stvari, dakle ubacivanje robe sa vlagom u dozvoljenim granicama, obezbeđena ventilacija i povremena kontrola temperature u masi. Polietilenski plašt tu pomaže, jer slabije provodi toplotu od metala, pa su dnevne temperaturne razlike na unutrašnjem zidu manje i kondenzacije je manje. Uz to se pre svake nove sezone silos prazni do kraja, čisti i po potrebi tretira, jer ostatak stare robe u konusu je najčešći izvor problema.
Održavanje je jednostavno i svodi se na nekoliko provera. Jednom godišnje, po pravilu pre sezone punjenja, proverava se prohodnost odzračnog otvora i stanje filtera, jer je zapušen filter najčešći uzrok oštećenja plašta. Pregleda se zasun na izlazu, jer se u njemu zadržava materijal koji ometa zaptivanje. Proveravaju se pričvršćenja za temelj i stanje nogara ili postolja, kao i zaptivanje poklopca na vrhu. Unutrašnjost se pregleda kroz revizioni otvor i po potrebi očisti, uz obavezno poštovanje pravila za rad u zatvorenom prostoru, dakle nikada se ne ulazi u silos sam i nikada bez obezbeđenja druge osobe i provetravanja. Spoljašnjost se povremeno opere, jer čist plašt duže zadržava svojstva. Uz to se prati eventualna pojava deformacije, jer ona uvek ima uzrok koji vredi otkloniti pre nego što se ponovi.
Da bi silos bio tačno projektovan iz prvog puta, korisno je poslati nekoliko podataka. Prvo, koji materijal se skladišti i kolika je njegova nasipna gustina, kao i da li je zrnast, brašnast ili praškast. Drugo, željeni kapacitet, i to najbolje i u tonama i u kubnim metrima. Treće, kako se silos puni, dakle mehanički odozgo ili pneumatski iz cisterne. Četvrto, kako se prazni i kolika visina je potrebna ispod izlaza za vozilo, pužni transporter ili džak. Peto, gde se silos postavlja, dakle u objektu ili napolju, i kakva je podloga. Šesto, da li su potrebni merenje nivoa, penjalice i platforma. Kada ti podaci postoje, dobija se posuda koja se prazni sama od sebe i koja godinama radi bez ijedne intervencije, a to je i jedina prava mera dobrog silosa.
