Rezervoar koji stoji na jednom mestu ima jedan jedini zadatak, dakle da drži zapreminu i da ne propušta. Rezervoar koji se prevozi ima znatno teži posao, jer se pri kretanju sadržaj u njemu pomera, udara o zidove, menja položaj težišta i pri kočenju i u krivini deluje silom koja je daleko veća od same težine tečnosti u mirovanju. Zbog toga se za transportnu namenu ne koristi obična vertikalna posuda položena na prikolicu, nego posebno oblikovan rezervoar čija je geometrija odabrana upravo zbog te dinamike. Elipsasti oblik je odgovor na taj zahtev, i zato se u praksi sreće svuda gde se voda i druge tečnosti prevoze traktorskom prikolicom, kamionetom ili na platformi. Razumevanje te razlike je prvi korak ka bezbednom prevozu, jer se najveći broj neprijatnih situacija na terenu dešava upravo zbog toga što je izabran pogrešan oblik.
Prednost je pre svega u položaju težišta i u širini oslonca. Elipsasti presek daje nizak i širok profil, pa se masa tečnosti nalazi bliže podlozi nego kod visoke i uske posude iste zapremine, a to direktno smanjuje sklonost ka prevrtanju u krivini i na neravnom terenu. Uz to, širi oslonac znači i ravnomerniju raspodelu opterećenja na ram prikolice, umesto koncentracije na uskoj liniji. Treća prednost je praktična, dakle niži ukupni profil omogućava prolaz ispod nadstrešnica, kroz kapije i ispod grana, što je kod poljoprivrednih gazdinstava svakodnevna potreba. Četvrta je bolje iskorišćenje površine prikolice, jer se elipsasti oblik naleže na ram celom donjom stranom. Sve to zajedno čini da isti broj litara na istoj prikolici bude znatno bezbedniji nego u posudi drugog oblika.
Ovo je pojava koju vozači najčešće otkriju iz iskustva, a fizika je iza nje vrlo jednostavna. Kada je rezervoar pun do vrha, tečnost nema kuda da se pomeri i ponaša se skoro kao čvrst teret. Kada je potpuno prazan, nema šta da se pomera. Najgore stanje je delimično popunjen rezervoar, jer se tada masa tečnosti pri kočenju zaleti napred, pri kretanju u krivini se prebaci u stranu, a pri kočenju na nizbrdici se cela sila prenosi na prednji deo prikolice. Taj udar se u struci naziva talasanje i on može biti dovoljno jak da pomeri prikolicu, da izbaci vozilo iz putanje i da ošteti pričvršćenja. Zbog toga se u praksi primenjuju dva pravila, dakle prevozi se ili pun ili prazan kad god je moguće, a kod delimičnog punjenja se brzina i način vožnje bitno prilagođavaju. Kod većih zapremina se predviđaju i unutrašnje pregrade koje smanjuju kretanje mase.
Voda je teža nego što ljudi intuitivno očekuju, jer se jedan kubni metar, dakle hiljadu litara, računa kao približno jedna tona. Praktično to znači da rezervoar od tri hiljade litara na prikolici nosi oko tri tone tereta, plus masu same posude i konstrukcije. Zbog toga se pri izboru zapremine ne gleda samo koliko vode je potrebno nego i kolika je nosivost prikolice, kolika je dozvoljena masa skupa vozila i kakvo je stanje terena po kome se kreće. Za tečnosti gušće od vode, dakle za pojedina tečna đubriva i rastvore, masa je još veća, pa se preračunavanje radi preko gustine konkretne tečnosti. U praksi se često dešava da korisnik naruči veću zapreminu nego što prikolica sme da nosi, a to se otkrije tek pri prvom punjenju, i zato se ta računica radi pre porudžbine.
Bez obzira na oblik, posuda mora biti nepokretno vezana za podlogu. Preporučuje se ram ili ležište koje prati oblik donje strane rezervoara, jer se time opterećenje raspodeljuje, umesto da se koncentriše na dve tačke. Preko posude se postavljaju kaiševi ili obujmice koji se pritežu preko širih podmetača, kako bi se izbeglo lokalno gnječenje plašta. Broj i položaj veza se određuju prema dužini posude, a kaiševi se posle prvih pređenih kilometara obavezno proveravaju i po potrebi dopritežu, jer se pri vožnji sve slegne. Ono što se ne radi jeste vezivanje improvizovanim užadima i lancima direktno preko plašta bez zaštite, jer se time stvara mesto na kome će materijal vremenom popustiti. Ako se rezervoar često skida i vraća, ima smisla izraditi trajno ležište, jer se time posao svodi na nekoliko minuta.
Namena je široka i praktična. Najčešće se koriste za prevoz vode za navodnjavanje, dakle dopremanje vode do parcela koje nemaju priključak, zatim za napajanje stoke na udaljenim pašnjacima, gde se rezervoarom puni pojilica. Vrlo su traženi i za punjenje prskalica i za pripremu rastvora za zaštitu bilja, kao i za snabdevanje vodom na gradilištima, gde nema vodovodne mreže. Koriste se za pranje mehanizacije, za protivpožarne potrebe na terenu, za dopremanje vode do vikendica i objekata bez priključka i za prevoz raznih tehničkih tečnosti. Kod nekih korisnika se ista posuda koristi i kao stacionarna rezerva u periodu kada se ne prevozi, što je moguće, ali samo ako se postavi na odgovarajuću podlogu koja u potpunosti prati njen oblik.
I ovde oprema odlučuje o upotrebljivosti. Na gornjoj strani se predviđa otvor za punjenje dovoljno velikog prečnika, sa poklopcem koji zaptiva i koji se lako otvara, jer se punjenje najčešće obavlja crevom velikog protoka. Uz otvor se planira i odzračivanje, jer se pri brzom punjenju i pri pražnjenju vazduh mora kretati. Na dnu ili na najnižoj tački se predviđa ispust sa slavinom ili priključkom za crevo, i to tako da se posuda može isprazniti do kraja, što traži blagi pad ili odgovarajući položaj priključka. Za rad sa pumpom se predviđa poseban priključak sa navojem. Kod korisnika koji pune prskalicu često se dodaje i merni pokazivač nivoa, jer se time izbegava otvaranje poklopca radi provere. Sve to se dogovara unapred, jer se naknadno bušenje plašta izvodi teže.
Ovo je pravilo koje se u poljoprivredi krši najviše i posledice su ozbiljne. Rezervoar u kome se pripremao ili prevozio rastvor sredstava za zaštitu bilja ne koristi se za pitku vodu i za napajanje stoke, jer se ostaci zadržavaju i posle ispiranja, a ta količina je dovoljna da napravi štetu. Praktično rešenje je da se posude namenski razdvoje i vidno obeleže, dakle jedna za vodu, druga za sredstva. Isto važi i za tečna đubriva. Kod posuda namenjenih pitkoj vodi bira se materijal koji je za tu namenu predviđen, a plašt treba da bude neproziran, jer svetlost u kombinaciji sa toplotom pokreće razvoj algi. Uz to se posuda za vodu redovno ispira i suši, a ne ostavlja se puna i zatvorena kroz duže periode kada se ne koristi.
Održavanje je jednostavno i traje malo. Posle svake sezone se posuda ispere iznutra, isprazni do kraja i ostavi sa otvorenim poklopcem na provetravanje, jer ostatak vode i zaostalog materijala tokom zime stvara naslage i mirise. Slavina i priključci se rasklope, očiste i ostave prazni, jer se voda u armaturi ledi prva i tu se pucanje najčešće i dešava. Sam plašt se pregleda na spoljna oštećenja, naročito u zoni kaiševa i naleganja na ram. Za zimu se posuda čuva prazna, a ako ostaje napolju, poželjno je da bude zaštićena od direktnog sunca. Uz to se proveravaju i kaiševi i ležište, jer je pauza između sezona pravo vreme da se sitna popravka uradi mirno, umesto na dan kada zatreba.
Da bi izbor bio tačan, dovoljno je poslati nekoliko podataka. Prvo, koja tečnost se prevozi i da li je namenjena pitkoj vodi. Drugo, željena zapremina i raspoloživa nosivost prikolice ili vozila. Treće, dimenzije platforme na koju posuda naleže, dakle dužina i širina, kao i maksimalna dozvoljena visina zbog prolaza. Četvrto, kako se puni i prazni, dakle gravitaciono, pumpom ili iz cisterne, i koji priključci su potrebni. Peto, da li je potreban pokazivač nivoa i da li se traži ležište ili ram. Šesto, koliko često se posuda prevozi delimično puna, jer to određuje potrebu za unutrašnjim pregradama. Sa tim podacima se dobija rešenje koje je i bezbedno na putu i praktično u radu, a upravo ta dva zahteva su razlog zbog koga elipsasti oblik i postoji.
