Horizontalni plastični rezervoari su cilindrični sudovi koji leže u vodoravnom položaju, izrađeni od polipropilena ili polietilena visoke gustine, namenjeni skladištenju vode i drugih tečnosti tamo gde je visina prostora ograničena. Zbog niskog težišta i male ukupne visine, ovakav rezervoar staje u podrume, niske tehničke prostorije, ispod nadstrešnica i u prostore gde vertikalni sud jednostavno ne bi mogao da se postavi. Najčešće se koriste za skladištenje pijaće i tehničke vode, za prihvat kišnice, za protivpožarne rezerve, u poljoprivredi za zalivanje i pripremu rastvora, u transportu tečnosti na prikolicama i cisternama, kao i u industrijskim pogonima za radne i međufazne medije. Dno cilindra je zaobljeno, pa se tečnost prirodno skuplja u najnižoj tački, što olakšava pražnjenje kroz ispusni priključak. Rezervoari se izrađuju po meri, u zapreminama od nekoliko stotina litara pa do više desetina kubnih metara, a mogu se postavljati nadzemno ili ukopano uz odgovarajuće ojačanje.

Horizontalni rezervoar je pravi izbor kada je visina prostora ograničena, a raspoloživa je dovoljna dužina. Tipičan primer je podrum sa niskom tavanicom, prostor ispod stepeništa, niska mašinska sala ili nadstrešnica gde vertikalni sud iste zapremine ne bi mogao da stane. Druga situacija je ukopavanje, jer se horizontalni rezervoar postavlja u plići rov, pa su zemljani radovi manji i jeftiniji, a pristup poklopcu ostaje jednostavan. Treća situacija je transport, jer se horizontalni oblik postavlja na prikolicu ili šasiju vozila sa niskim težištem, što daje stabilnost u vožnji. Horizontalni rezervoar je pogodan i kada je potrebna velika zapremina uz što manje opterećenje po jedinici površine podloge, jer se težina raspoređuje po celoj dužini ležišta. Sa druge strane, ako je prostor uzak a visina slobodna, vertikalni rezervoar zauzima manje poda i lakše se prazni do kraja, pa se odluka uvek donosi prema konkretnim uslovima na terenu.

Osnovni materijali su polipropilen, poznat kao PP, i polietilen visoke gustine, poznat kao PEHD. Polipropilen se koristi kada je potrebna veća krutost zida, rad na povišenim temperaturama i skladištenje hemikalija. Polietilen visoke gustine se bira kada su važne otpornost na udarce i dobro ponašanje na niskim temperaturama, naročito kod rezervoara koji stoje na otvorenom ili se transportuju. Oba materijala su potpuno vodonepropusna, ne rđaju, ne trule i ne otpuštaju štetne materije, pa su pogodna za pijaću vodu i za prehrambenu upotrebu. Za rezervoare izložene suncu koristi se materijal sa UV stabilizatorom, koji sprečava razgradnju plastike i produžava radni vek. Debljina zida se određuje proračunom, u zavisnosti od prečnika, dužine i vrste sadržaja, a plašt se dodatno ojačava obručima po obimu. Svi spojevi se izvode zavarivanjem ekstruderom, čime se dobija monolitna konstrukcija bez lepka, zakivaka i mesta podložnih curenju.

Horizontalni rezervoar se ne oslanja na tačku, već na ležišta koja prate oblik cilindra, jer bi tačkasto oslanjanje stvorilo koncentraciju napona i dovelo do deformacije. Zbog toga se izrađuju sedla, odnosno nosači sa zaobljenim gornjim delom koji obuhvata donji deo plašta pod dovoljno širokim uglom. Sedla se postavljaju na armiranobetonsku ploču ili temeljne trake, potpuno horizontalno i u istoj ravni, jer svaka razlika u visini između dva ležišta izaziva savijanje rezervoara po dužini. Broj sedala zavisi od dužine rezervoara, pa se kod dužih sudova postavljaju tri ili više oslonaca ravnomerno raspoređenih. Kod rezervoara za lakše tečnosti i kod postavljanja na otvorenom obavezno se predviđa i pričvršćivanje obujmicama, jer prazan rezervoar može da se pomeri pod dejstvom vetra. Nakon postavljanja se priključuju dovod, odvod, preliv i ventilacija, a zatim se radi probno punjenje i provera zaptivenosti svih spojeva.

Horizontalni oblik je najpogodniji za ukopavanje, ali ukopani rezervoar mora biti posebno projektovan i ojačan, jer na njega deluju sile koje kod nadzemnog suda ne postoje. Zemlja pritiska plašt sa svih strana, a kada je rezervoar prazan i kada je nivo podzemne vode visok, javlja se sila potiska koja može da izgura rezervoar ka površini. Zbog toga se za ukopavanje izrađuju rezervoari sa znatno debljim zidom i sa gustim rasporedom obruča po plaštu, koji preuzimaju bočni pritisak zemlje. Obavezno se izliva armiranobetonska ploča na dnu rova, za koju se rezervoar vezuje trakama ili obujmicama radi sprečavanja isplivavanja. Zasipanje se izvodi peskom ili sitnim šljunkom u slojevima, uz istovremeno postepeno punjenje rezervoara vodom, kako bi se pritisak izjednačio sa spoljne i unutrašnje strane. Iznad rezervoara se izrađuje šahta sa poklopcem koja omogućava pristup revizionom otvoru i priključcima. Ako preko rezervoara prelaze vozila, obavezno se izliva rasteretna ploča.

Zapremine se kreću od oko trista litara, kod manjih rezervoara za kućnu upotrebu i transport, pa do više desetina kubnih metara kod velikih skladišnih i protivpožarnih rezervi. Najtraženiji su rezervoari između hiljadu i deset hiljada litara, jer takva zapremina pokriva potrebe domaćinstava, poljoprivrednih gazdinstava, vikendica bez vodovoda i manjih pogona. Kod horizontalnog oblika se zapremina povećava produžavanjem cilindra ili povećanjem prečnika, pa se odnos dužine i prečnika bira prema raspoloživom prostoru. Duži i uži rezervoar staje uz zid i u uske prolaze, dok kraći i širi zauzima manje dužine ali traži veću visinu. Kada je potrebna izuzetno velika količina, često se predlaže postavljanje više rezervoara povezanih u bateriju, jer se time olakšavaju transport i montaža, a dobija se i mogućnost da se jedan sud isprazni i očisti dok ostali rade. Pošto se radi po porudžbini, moguće je dobiti tačno onaj odnos dimenzija koji odgovara mestu ugradnje.

Oprema se planira pre izrade, jer se priključci najkvalitetnije zavaruju tokom proizvodnje. Standardno se predviđaju dovodni priključak na gornjoj strani, odvodni priključak u najnižoj tački radi potpunog pražnjenja, prelivni vod koji odvodi višak tečnosti i ventilacioni otvor koji izjednačava pritisak. Ventilacija je kod horizontalnih rezervoara naročito važna, jer pri brzom pražnjenju pumpom nastaje podpritisak koji može da uvuče plašt ka unutra. Revizioni otvor na gornjoj strani omogućava ulazak radi pranja i kontrole, a kod dužih rezervoara se ponekad izrađuju dva otvora. Za praćenje količine se ugrađuju nivokaz sa providnim crevom, merna letva ili elektronski senzori povezani sa pumpom. Po zahtevu se dodaju pregradni zidovi koji smanjuju zapljuskivanje tečnosti kod transporta, ušice za dizanje, obujmice za pričvršćivanje, termoizolacija sa zaštitnom oblogom, grejači i priključci za pumpu.

Za pijaću vodu se horizontalni rezervoari koriste bez ikakvih ograničenja, pod uslovom da su izrađeni od zdravstveno ispravnog polipropilena ili polietilena. Materijal ne otpušta štetne materije, ne menja ukus i miris vode i ne stvara rđu ni talog kakav se javlja u metalnim sudovima. Rezervoar mora biti zatvoren, sa poklopcem koji zaptiva i sa ventilacijom pokrivenom mrežicom, a materijal neproziran, jer prolazak svetlosti kroz zid podstiče razvoj algi. Kod goriva i naftnih derivata situacija je znatno složenija, jer takav rezervoar podleže posebnim propisima o zaštiti od požara i zaštiti životne sredine, a često se traži i izvedba sa duplim zidom uz sistem za detekciju curenja. Zbog toga se za skladištenje goriva uvek polazi od važećih propisa i od saglasnosti nadležnih organa, a izbor materijala i debljine zida mora odgovarati konkretnom derivatu i uslovima ugradnje. Za sve takve namene se rezervoar radi isključivo prema projektu.

Uz pravilan izbor materijala i pravilnu montažu, radni vek se meri sa dvadeset do trideset godina, a kod ukopanih i zaštićenih rezervoara i duže, jer nema izlaganja suncu i temperaturnim oscilacijama. Materijal ne rđa, ne truli i ne propada od vlage, pa nema potrebe za farbanjem, premazivanjem i antikorozivnom zaštitom. Održavanje se svodi na povremeni vizuelni pregled plašta, spojeva i priključaka, proveru zaptivenosti poklopca i pranje unutrašnjosti. Kod rezervoara za vodu preporučuje se ispiranje jednom do dva puta godišnje, čime se uklanja talog koji se skuplja u najnižoj zoni cilindra. Ventilacioni otvor treba proveriti pre svake sezone intenzivnog korišćenja, jer je njegovo zapušenje najčešći uzrok oštećenja. Kod ukopanih rezervoara se dodatno prati stanje šahte i poklopca, kako površinska voda i nečistoća ne bi ulazile ka revizionom otvoru. Mehanička oštećenja se popravljaju zavarivanjem na licu mesta.

Cena zavisi od zapremine, prečnika, dužine, debljine zida i vrste materijala. Veći prečnik zahteva deblji zid i gušći raspored obruča, pa cena ne raste linearno sa brojem kubika. Rezervoar predviđen za ukopavanje je skuplji od nadzemnog iste zapremine, jer traži znatno jaču konstrukciju i dodatna ojačanja. Na cenu utiču i sedla, odnosno noseća ležišta, kao i sva ugrađena oprema, od ventila i priključaka do nivokaza, revizionih otvora, pregradnih zidova i termoizolacije. Ako se rezervoar postavlja na otvorenom, dodaje se UV stabilizovani materijal. Sadržaj koji se skladišti takođe utiče na izbor materijala i debljinu zida, naročito kod hemikalija i povišenih temperatura. Na kraju se računaju transport i montaža, koji zavise od dimenzija, udaljenosti i uslova pristupa lokaciji. Za tačnu ponudu dovoljno je navesti željenu zapreminu ili raspoložive dimenzije prostora, vrstu tečnosti, način postavljanja i spisak potrebnih priključaka.