Vertikalni plastični rezervoari su zatvoreni ili poluzatvoreni sudovi cilindričnog oblika koji stoje uspravno, izrađeni od polipropilena ili polietilena visoke gustine, namenjeni skladištenju vode i raznih tečnosti. Zbog uspravnog položaja zauzimaju malu površinu u odnosu na zapreminu koju primaju, pa su idealno rešenje kada je prostor ograničen, a potrebna količina tečnosti velika. Najčešće se koriste za skladištenje pijaće i tehničke vode, za prihvat kišnice, za protivpožarne rezerve vode, u prehrambenoj i hemijskoj industriji, u poljoprivredi za zalivanje i pripremu rastvora, kao i u proizvodnim pogonima kao radni ili međufazni sudovi. Dno može biti ravno, kada rezervoar stoji direktno na podlozi, ili konusno, kada je potrebno potpuno pražnjenje bez zaostajanja taloga. Rezervoari se izrađuju po meri, u zapreminama od nekoliko stotina litara do više desetina kubnih metara, a mogu se postavljati unutar objekta ili na otvorenom.

Osnovni materijali su polipropilen, poznat kao PP, i polietilen visoke gustine, poznat kao PEHD. Polipropilen se koristi kada je potrebna veća krutost zida i rad na povišenim temperaturama, kao i kod rezervoara za hemikalije. Polietilen visoke gustine se bira kada je važna otpornost na udarce i ponašanje na niskim temperaturama, naročito kod rezervoara koji stoje na otvorenom tokom zime. Oba materijala su potpuno vodonepropusna, ne rđaju, ne trule i ne otpuštaju štetne materije u sadržaj, pa su pogodna i za pijaću vodu i za prehrambenu upotrebu. Za rezervoare izložene suncu koristi se materijal sa UV stabilizatorom, koji sprečava razgradnju plastike i produžava radni vek. Debljina zida se određuje proračunom, u zavisnosti od prečnika i visine, a kod većih zapremina se dodaju horizontalni prstenovi i vertikalna rebra kao ojačanja. Svi spojevi se izvode zavarivanjem ekstruderom, čime se dobija monolitna konstrukcija bez lepljenih i zakivanih delova.

Glavna prednost vertikalnog rezervoara je znatno manja zauzeta površina za istu zapreminu, jer se prostor koristi po visini. To je presudno u kotlarnicama, u tehničkim prostorijama, u dvorištima i u pogonima gde je pod skup i dragocen. Vertikalni rezervoar se lakše prazni do kraja, jer tečnost pod sopstvenom težinom ističe ka dnu, naročito kada je dno koso ili konusno, pa se talog i sediment lakše uklanjaju. Pritisak u donjem delu je veći, što je pogodno kada se rezervoar koristi za gravitaciono napajanje bez pumpe. Uspravni oblik olakšava i merenje nivoa, jer se promena visine tečnosti direktno očitava. Sa druge strane, vertikalni rezervoar zahteva veću visinu prostorije i stabilniju podlogu, jer je težište više. Kada je visina ograničena, na primer u niskim podrumima ili kod ukopavanja, horizontalni rezervoar je bolji izbor, pa se odluka uvek donosi prema konkretnim uslovima na terenu.

Zapremine se kreću od oko dvesta litara, kod malih tehnoloških i doznih rezervoara, pa do više desetina kubnih metara kod velikih skladišnih jedinica. U praksi su najtraženiji rezervoari između pet stotina i deset hiljada litara, jer takve zapremine pokrivaju potrebe domaćinstava, poljoprivrednih gazdinstava, manjih pogona i sistema za prikupljanje kišnice. Kada je potrebna veoma velika količina, često se predlaže postavljanje više rezervoara povezanih u bateriju, umesto jednog izuzetno visokog, jer se time dobija stabilnija konstrukcija, lakši transport i mogućnost da se jedan sud isprazni i očisti dok ostali rade. Pri određivanju zapremine polazi se od dnevne potrošnje, od željene rezerve i od raspoložive visine prostora. Uvek se ostavlja i mala rezerva u gornjem delu, jer se rezervoar ne puni do samog vrha. Pošto se izrada radi po porudžbini, moguće je dobiti tačno onu zapreminu i odnos prečnika i visine koji odgovara raspoloživom mestu.

Podloga mora biti potpuno ravna, horizontalna i dovoljno nosiva da primi težinu punog rezervoara. Treba imati u vidu da jedan kubni metar vode teži oko hiljadu kilograma, pa rezervoar od deset kubika u punom stanju opterećuje podlogu sa preko deset tona. Zbog toga se najčešće izrađuje armiranobetonska ploča odgovarajuće debljine, koja mora biti izlivena i izravnata bez ispupčenja i udubljenja. Svako neravnomerno oslanjanje stvara koncentraciju napona u dnu i zidu rezervoara i može dovesti do deformacije ili pucanja. Podloga treba da bude veća od prečnika rezervoara, da bi se izbeglo prepuštanje ivice dna preko ruba. Kod rezervoara sa konusnim dnom izrađuje se noseće postolje od čelika, dimenzionisano prema masi punog suda, i ono se ankeruje u temelj. Ako rezervoar stoji na otvorenom u vetrovitom području, obavezno se predviđa i pričvršćivanje za temelj preko ušica ili obujmica.

Vertikalni rezervoari izrađeni od zdravstveno ispravnog polipropilena ili polietilena bez problema se koriste za skladištenje pijaće vode. Materijal ne otpušta štetne materije, ne menja ukus ni miris vode i ne podleže koroziji, pa nema pojave rđe i taloga kakva se javlja kod metalnih sudova. Za pijaću vodu se koristi materijal u prirodnoj beloj ili plavoj boji, a rezervoar se obavezno izrađuje kao zatvoren, sa poklopcem koji zaptiva i sprečava ulazak prašine, insekata i sitnih životinja. Preporučuje se i ventilacioni otvor sa mrežicom, kako bi se izjednačavao pritisak pri punjenju i pražnjenju bez ulaska nečistoća. Ako rezervoar stoji na otvorenom, važno je da materijal bude neproziran i UV stabilizovan, jer prolazak svetlosti kroz zid podstiče razvoj algi u vodi. Uz obavezan revizioni otvor za ulaz i pranje, ovakav rezervoar omogućava jednostavno održavanje higijene i dugotrajno bezbedno čuvanje vode.

Oprema se planira pre izrade, jer se svi priključci najbolje zavaruju tokom proizvodnje, a ne naknadno probijaju. Standardno se ugrađuju priključak za dovod na gornjem delu, priključak za odvod pri dnu, ispusni priključak za pražnjenje i ispiranje, kao i prelivni vod koji odvodi višak vode kada se rezervoar prepuni. Obavezan je i ventilacioni otvor, jer bez njega pri brzom pražnjenju nastaje podpritisak koji može uvući zid rezervoara ka unutra. Za praćenje količine se ugrađuju nivokaz sa providnim crevom, merna letva sa oznakama ili elektronski senzori nivoa povezani sa pumpom. Revizioni otvor na vrhu ili sa strane omogućava ulazak radi pranja i kontrole. Po zahtevu se dodaju merdevine sa zaštitnom korpom, gornja platforma sa ogradom, nosači za mešalicu, grejači, termoizolacija sa oblogom, kao i ušice za dizanje pri montaži. Sve to se definiše prema nameni i načinu rada rezervoara.

Deformacija se sprečava pravilnim proračunom debljine zida i ugradnjom ojačanja. Pritisak tečnosti raste sa dubinom, pa se zid izrađuje stepenasto, deblji pri dnu i tanji pri vrhu, čime se dobija sigurna i istovremeno racionalna konstrukcija. Kod većih prečnika i visina postavljaju se horizontalni prstenovi po plaštu i vertikalna rebra, koja preuzimaju deo opterećenja i drže oblik. Drugi važan detalj je ventilacija, jer se veliki broj oštećenja u praksi dešava upravo zbog zapušenog ili premalog ventilacionog otvora. Kada pumpa brzo isisava sadržaj, a vazduh ne može da uđe, u rezervoaru nastaje podpritisak koji uvlači zidove i može trajno da ošteti sud. Isto se dešava i pri prebrzom punjenju, kada vazduh ne može da izađe. Zbog toga se ventilacioni otvor dimenzioniše prema protoku pumpe i redovno proverava. Uz to, važno je i ravnomerno oslanjanje na podlogu, jer neravna podloga izaziva napon i pre nego što se rezervoar napuni.

Uz pravilan izbor materijala i pravilnu montažu, radni vek se lako meri sa dvadeset do trideset godina, a u zatvorenom prostoru i duže, jer nema izlaganja suncu i temperaturnim oscilacijama. Materijal ne rđa, ne truli i ne propada od vlage, pa nema farbanja, premazivanja i antikorozivne zaštite kao kod čeličnih rezervoara. Održavanje se svodi na povremeni vizuelni pregled zidova i spojeva, proveru zaptivenosti poklopca i priključaka i čišćenje unutrašnjosti. Kod rezervoara za vodu preporučuje se pranje jednom do dva puta godišnje, čime se uklanja talog sa dna i sprečava razvoj naslaga. Ventilacioni otvor treba proveriti pre svake sezone intenzivnog korišćenja. Ako dođe do mehaničkog oštećenja, plastika se popravlja zavarivanjem na licu mesta, pa se ne mora menjati ceo rezervoar. Ta mogućnost popravke, uz gotovo nikakve troškove održavanja, čini vertikalne plastične rezervoare vrlo isplativim rešenjem.

Cena zavisi od zapremine, debljine zida, vrste materijala i oblika dna. Veći prečnik i veća visina zahtevaju deblji zid i više ojačanja, pa cena ne raste linearno sa brojem kubika. Konusno dno je skuplje od ravnog, jer traži više rada i dodatno noseće postolje. Na cenu utiče i sadržaj koji će se skladištiti, jer agresivne hemikalije i povišene temperature zahtevaju poseban izbor materijala i veću debljinu zida. Značajnu stavku čini i oprema, odnosno ventili, priključci, nivokazi, revizioni otvori, merdevine, platforme, mešalice, grejači i termoizolacija. Ako rezervoar stoji na otvorenom, dodaje se UV stabilizovani materijal. Na kraju se računaju transport i montaža, koji zavise od udaljenosti i uslova pristupa lokaciji. Izrada po meri je uobičajen način rada, pa je dovoljno navesti željenu zapreminu ili raspoložive dimenzije prostora, vrstu tečnosti, mesto postavljanja i spisak potrebnih priključaka da bi se izradila tačna ponuda.