Drenažne cevi su perforirane plastične cevi koje se ukopavaju u zemlju da bi prikupile suvišnu vodu iz tla i odvele je dalje od objekta ili sa parcele. Kroz sitne otvore po obimu cevi voda ulazi unutra, a zatim gravitaciono otiče ka mestu na koje se ispušta, najčešće ka upojnom bunaru, kanalu ili nižem delu terena. Postavljaju se oko temelja kuće, ispod podova u podrumu, oko potpornih zidova, na parcelama sa visokim nivoom podzemne vode, u baštama i voćnjacima, kao i pored puteva i sportskih terena. Cilj je uvek isti, da se voda skloni pre nego što napravi štetu. Bez drenaže voda stoji uz temelj, prodire u zidove i pravi vlagu, a u bašti guši korenje biljaka. Cevi se izrađuju od polietilena ili PVC materijala, u različitim prečnicima, sa rebrastim ili glatkim zidom.

Drenaža je potrebna svuda gde se voda zadržava uz objekat i ne može sama da otekne. Najjasniji znaci su vlaga u podrumu, mrlje pri dnu zidova, ljuštenje maltera, buđ u uglovima i voda koja stoji u dvorištu i po nekoliko dana posle kiše. Drenaža je gotovo obavezna kada je kuća ukopana u kosinu, jer se sva voda sa uzbrdnog dela sliva ka zidu i tu se skuplja. Isto važi i za teren sa glinovitim tlom, koje slabo propušta vodu, pa ona ostaje uz temelj umesto da ode u dubinu. Ako je nivo podzemne vode visok, drenaža je jedini način da se podrum održi suvim. Najbolje je da se drenaža uradi odmah pri gradnji, dok je temelj otkopan, jer je naknadno kopanje oko gotove kuće znatno skuplje i komplikovanije.

Za najveći broj poslova se koriste rebraste polietilenske cevi sa perforacijom, jer su lake, žilave i dolaze u koturu, pa se brzo postavljaju bez mnogo spajanja. Rebrasti zid im daje dobru čvrstinu, a savitljivost olakšava praćenje trase oko temelja. Glatke PVC drenažne cevi se koriste tamo gde je važno da unutrašnjost bude potpuno glatka i lakša za ispiranje, kao i na deonicama koje se kasnije često čiste. Za mesta gde na cev pada veliko opterećenje, na primer ispod prilaznog puta ili parkinga, bira se cev veće čvrstine sa debljim zidom. Postoje i cevi obavijene filterskom čarapom od geotekstila, koje se koriste u sitnom i muljevitom tlu da se otvori ne bi zapušili. Izbor uvek zavisi od vrste tla, dubine ukopavanja i toga šta prelazi preko cevi.

Perforacija su sitni prorezi kroz koje voda iz tla ulazi u cev. Kod cevi sa perforacijom po celom obimu voda ulazi sa svih strana, dok kod cevi sa perforacijom samo na jednom delu obima postoji pravilo kako se cev okreće. Ako se drenira podzemna voda koja dolazi iz dubine, otvori se okreću naniže, jer voda tada ulazi odozdo i nastavlja da otiče. Ako se skuplja voda koja se cedi odozgo, otvori idu nagore. Kod klasične drenaže oko temelja se najčešće koristi cev sa perforacijom po celom obimu, pa okretanje nije problem. Cev se polaže na sloj šljunka, sa blagim padom ka izlazu, i obavezno se zasipa čistim šljunkom, a nikako zemljom. Zemlja koja dođe u direktan kontakt sa otvorima brzo ih zapuši i drenaža prestane da radi.

Geotekstil je propusna tkanina koja pušta vodu, a zadržava sitne čestice zemlje i mulja. Bez njega sitne čestice sa vremenom uđu u šljunak i u otvore na cevi, zapuše ih i drenaža prestane da funkcioniše, često već posle nekoliko godina. Zbog toga se geotekstil postavlja oko celog sloja šljunka, tako da obavije rov i preklopi se sa gornje strane, čime se stvara filter koji štiti ceo sistem. U sitnom, glinovitom i muljevitom tlu ovo je gotovo obavezno. Postoje i gotove cevi koje već imaju filtersku čarapu navučenu preko sebe, i one su praktične za manje poslove i za bašte. Kod ozbiljne drenaže oko kuće se ipak preporučuje kombinacija, odnosno cev, sloj čistog šljunka i geotekstil oko svega. Cena geotekstila je mala u odnosu na trošak ponovnog kopanja.

Drenaža radi gravitaciono, pa je pad neophodan. U praksi se najčešće izvodi pad od oko pola do jedan santimetar po dužnom metru, dovoljno da voda stalno otiče, a da ne juri prebrzo. Pad se prati od najviše tačke, obično ugla kuće koji je najdalje od izlaza, pa sve do mesta ispuštanja. Ako pada nema, voda stoji u cevi, taloži se mulj i sistem se zapuši. Pad treba proveriti nivelirom ili crevom sa vodom, jer se golim okom lako pogreši, a greška se otkrije tek kada podrum ponovo procuri. Isto tako je važno da izlaz drenaže bude na nižoj koti od cele trase i da voda ima gde da ode, bilo u upojni bunar, u kanal ili niže na terenu. Ako izlaz nije moguć gravitaciono, ugrađuje se okno sa pumpom.

Kod drenaže oko temelja pravilo je da cev ide malo ispod nivoa poda podruma ili ispod donje ivice temelja, jer je cilj da voda bude spuštena ispod nivoa prostora koji se štiti. Ako se cev postavi previsoko, voda će i dalje stajati uz zid ispod nje i vlaga ostaje. Pri kopanju je važno da se ne ugrozi stabilnost temelja, pa se kod dubljih iskopa radi u kraćim deonicama ili se rov obezbeđuje. Uz cev se obavezno izvodi i hidroizolacija zida, jer drenaža sama po sebi ne rešava vlagu ako je zid nezaštićen. Najbolji rezultat daje kombinacija, odnosno hidroizolacija na zidu, čepasta folija preko nje, sloj šljunka, drenažna cev i geotekstil. Tek tako urađen sistem trajno drži podrum suvim, dok pojedinačne mere obično daju samo delimično poboljšanje.

Voda iz drenaže se najčešće odvodi u upojni bunar na parceli, u atmosferski kanal, u obližnji jarak ili na niži deo terena, ako to lokalni uslovi dozvoljavaju. Upojni bunar je jednostavno rešenje kada tlo u dubljim slojevima dobro propušta vodu, jer se voda tada polako upija i vraća u zemlju. U glinovitom tlu upojni bunar često ne radi kako treba, pa se traži drugo rešenje. Drenažna voda se ne sme puštati u fekalnu kanalizaciju, jer se time preopterećuje mreža, a to je i zabranjeno. Ako je izlaz niži od terena ili ga nema, ugrađuje se sabirno okno sa potopnom pumpom koja vodu izbacuje na sigurno mesto. Pre radova je dobro proveriti šta lokalna komunalna služba dozvoljava, jer se time izbegavaju problemi kasnije.

Drenaža nije sistem koji se postavi i zaboravi. Da bi se održavala, na uglovima trase i na svakih nekoliko desetina metara se ugrađuju revizione šahte, kroz koje se u cev ulazi mlazom vode pod pritiskom ili sajlom. Bez tih šahti cev se praktično ne može očistiti, pa je njihovo izostavljanje najčešća greška pri postavljanju. Preporučuje se ispiranje na nekoliko godina, a u tlu sa mnogo mulja i češće. Kroz šahtu se lako vidi da li voda otiče i da li se skuplja talog na dnu. Izlaz drenaže treba povremeno proveriti, jer se često zaraste travom ili ga zatrpa zemlja, pa voda nema kuda da ode. Ako je drenaža urađena sa geotekstilom i čistim šljunkom, uz redovno ispiranje radi decenijama bez ozbiljnijih problema.

Cena zavisi od dužine trase, prečnika cevi, dubine kopanja i vrste tla. Najveći deo troška obično nije sama cev, već zemljani radovi, jer kopanje oko postojeće kuće traži pažljiv rad, a ponekad i ručni iskop tamo gde mašina ne može da priđe. Na cenu utiče i količina šljunka koja se ugrađuje, kao i geotekstil, revizione šahte, poklopci i priključci. Ako je potreban upojni bunar ili okno sa pumpom, to je posebna stavka. Drenaža koja se radi u toku gradnje, dok je temelj već otkopan, znatno je jeftinija od naknadne, pa je uvek najbolje planirati je unapred. Za tačnu ponudu je dovoljno reći dužinu trase oko objekta, dubinu do koje treba ići, vrstu tla i gde postoji mogućnost da se voda ispusti.