Za kanalizacione sisteme se danas koriste tri osnovne vrste plastičnih cevi, a to su cevi od polivinilhlorida poznatog kao PVC, cevi od polipropilena poznatog kao PP i cevi od polietilena visoke gustine poznatog kao PEHD. Svaka od njih ima svoje mesto u sistemu. Cevi od polivinilhlorida su najčešće u kućnim instalacijama i u spoljnoj kanalizaciji, jer su povoljne i lako se ugrađuju. Polipropilenske cevi bolje podnose vruću vodu i hemijski agresivan sadržaj, pa se koriste u industriji i tamo gde se ispuštaju topli otpadni tokovi. Cevi od polietilena visoke gustine se koriste za glavne kolektore, za velike prečnike i za deonice gde se traži velika otpornost na udarce i sleganje terena. Pored materijala, cevi se dele i po konstrukciji na pune zidove i na rebraste, odnosno korugovane cevi sa dvoslojnim zidom, koje pri manjoj težini imaju znatno veću krutost.

Korugovane cevi su cevi sa rebrastim spoljnim zidom i glatkim unutrašnjim zidom, izrađene u dva sloja koja su međusobno spojena u jednu celinu. Spoljno rebro daje cevi veliku krutost i otpornost na pritisak zemlje i saobraćajno opterećenje, dok glatka unutrašnjost obezbeđuje mali otpor toku i sprečava zadržavanje naslaga. Ovakva konstrukcija omogućava da cev pri znatno manjoj težini ima nosivost kakvu bi puni zid postigao tek sa mnogo više materijala. Zbog toga su korugovane cevi postale standard za spoljnu kanalizaciju, za kolektore, za odvodnjavanje saobraćajnica i za deonice koje se ukopavaju na većim dubinama. Lakše se transportuju i ugrađuju, isporučuju se u dužim komadima i lako se spajaju spojnicama sa gumenim zaptivačem. Naročito su pogodne na terenima podložnim sleganju, jer materijal ima određenu elastičnost i podnosi manje pomeranja bez pucanja.

Izbor prečnika zavisi od količine otpadne vode koju cev treba da odvede i od pada koji je moguće ostvariti. U kućnim instalacijama se za odvod umivaonika, tuševa i sudopera koriste manji prečnici, dok se za odvod toaleta koristi znatno veći prečnik. Vertikalna odvodna cev, odnosno niz, dimenzioniše se prema broju priključenih uređaja, a glavna izlazna cev iz objekta prema ukupnom opterećenju svih priključaka. Kod spoljne kanalizacije se prečnik računa prema broju korisnika, prema dužini deonice i prema padu, a kod atmosferske kanalizacije prema površini krova ili platoa i prema merodavnim padavinama za lokaciju. Važno je znati da preveliki prečnik nije uvek bolje rešenje, jer se pri malom protoku voda razliva u tanak sloj i ne odnosi čvrste materije, pa nastaju naslage. Zbog toga se prečnik uvek bira proračunom, a ne po utisku.

Kanalizacija radi gravitaciono, pa je pad presudan za ispravan rad sistema. Praktično pravilo za kućnu kanalizaciju je pad od oko jedan do dva santimetra po dužnom metru, u zavisnosti od prečnika, pri čemu manji prečnici traže veći pad, a veći prečnici mogu raditi i sa manjim. Premali pad znači sporo oticanje, taloženje čvrstih materija i česta začepljenja. Preveliki pad je takođe problem, jer voda protekne brzo i ostavi čvrste materije za sobom, pa se u cevi stvaraju naslage koje vremenom smanjuju presek. Zbog toga se izbegavaju i strme deonice, a kada je razlika u visini velika, ona se savladava vertikalnim skokom i kaskadom u šahti, umesto stalnim strmim padom. Pad se obavezno kontroliše nivelirom ili laserom pri ugradnji, jer greška u padu je najčešći uzrok problema u novoizgrađenim kanalizacionim sistemima.

Najčešći način spajanja je pomoću naglavka sa gumenim zaptivačem, gde se glatki kraj jedne cevi uvlači u prošireni kraj druge, uz prethodno premazivanje klizajućim sredstvom. Takav spoj je brz, zaptiven i dozvoljava mala uzdužna pomeranja pri temperaturnim promenama i sleganju terena. Korugovane cevi se spajaju posebnim spojnicama sa dvostrukim zaptivačem, koje obuhvataju rebro sa obe strane. Za polipropilenske i polietilenske cevi u zahtevnim uslovima koristi se i zavarivanje, odnosno sučeono zavarivanje ili spajanje elektrofuzionim spojnicama, čime se dobija monolitan spoj iste čvrstoće kao i sama cev. Takvi spojevi se biraju kod kolektora, ispod objekata i tamo gde propuštanje nije dozvoljeno. Pri svakom spajanju je važno da krajevi budu čisti, da zaptivač bude pravilno postavljen i da se ne koristi ulje kao mazivo, jer ono s vremenom razgrađuje gumu.

Plastične cevi su višestruko lakše, pa se transportuju i ugrađuju bez teške mehanizacije, a jedan radnik može da rukuje komadima koje bi kod betona zahtevali dizalicu. Unutrašnjost je potpuno glatka, pa je otpor toku manji i može se raditi sa manjim padom, a naslage se teže hvataju za zid. Materijal je otporan na koroziju, na kisele i bazne materije iz otpadne vode i na gasove koji nastaju u kanalizaciji, dok beton u tim uslovima vremenom propada, naročito u zoni iznad nivoa vode. Spojevi sa gumenim zaptivačem su pouzdano vodonepropusni, pa nema procurivanja u zemljište ni prodora podzemne vode u sistem. Plastika ima i određenu elastičnost, pa podnosi sleganje terena bez pucanja, što je kod krutih materijala čest uzrok kvarova. Uz to, radni vek ovakvih cevi meri se sa nekoliko decenija uz gotovo nikakvo održavanje.

Ugradnja počinje iskopom rova odgovarajuće širine i dubine, uz obavezno obezbeđenje stranica kod većih dubina. Na dno rova se postavlja posteljica od peska ili sitnog šljunka debljine oko deset do petnaest santimetara, koja se izravna prema projektovanom padu. Cev se polaže tako da naleže celom dužinom, a ne samo na naglavcima, pa se na mestima spojeva iskopavaju mala udubljenja da naglavak ne bi nosio težinu. Nakon polaganja i spajanja se izvodi zasipanje sa strane i iznad cevi peskom ili sitnim materijalom u slojevima, uz pažljivo nabijanje bočno, jer upravo bočni materijal daje cevi nosivost. Iznad temena cevi se ostavlja zaštitni sloj pre nego što se nastavi zatrpavanje običnim materijalom iz iskopa. Krupno kamenje i šut se nikada ne koriste u zoni cevi. Dubina ukopavanja mora biti ispod granice smrzavanja, a ispod saobraćajnih površina se predviđa dodatna zaštita.

Kada voda otiče kroz cev, ona za sobom povlači vazduh i stvara podpritisak, a ispred sebe gura vazduh i stvara nadpritisak. Ako sistem nije provetravan, podpritisak isisava vodu iz sifona ispod umivaonika i toaleta, pa neprijatni mirisi i kanalizacioni gasovi ulaze u prostoriju. Zbog toga se vertikalna odvodna cev produžava iznad krova i završava odzračnom kapom, čime se sistem povezuje sa spoljnim vazduhom i pritisak se izjednačava. Kod objekata gde izvođenje ventilacije iznad krova nije moguće koriste se aeracioni ventili, koji propuštaju vazduh ka unutra i zatvaraju se pri nadpritisku, ali oni ne mogu potpuno zameniti klasičnu ventilaciju u celom objektu. Odzračna cev se ne sme završiti u potkrovlju ni u zatvorenom prostoru, niti u blizini prozora i otvora za dovod svežeg vazduha. Ventilacija je važna i zbog izbacivanja gasova koji nagrizaju materijale i stvaraju korozivnu sredinu.

Plastične cevi ne traže održavanje u klasičnom smislu, jer materijal ne rđa i ne propada, ali sistem traži pravilnu upotrebu. Najčešći uzrok problema su predmeti koji ne pripadaju kanalizaciji, kao što su vlažne maramice, higijenski ulošci, vata, štapići za uši i ostaci hrane, jer se oni zadržavaju na skretanjima i stvaraju čep. Drugi čest uzrok su masti iz kuhinje, koje se hlade po zidu cevi i postepeno smanjuju presek, pa se u ugostiteljskim objektima obavezno ugrađuje separator masti. Preporučuje se povremeno propuštanje veće količine tople vode kroz odvod, čime se sprečava nakupljanje naslaga. Revizioni komadi i šahte se predviđaju na skretanjima i na pravim deonicama u razumnim razmacima, jer omogućavaju pristup sajli i mlazu vode pod pritiskom kada je čišćenje potrebno. Kod većih sistema se povremeno radi i kamerna kontrola stanja cevi.

Cena zavisi pre svega od prečnika i debljine zida, jer veći prečnik i veća krutost znače više utrošenog materijala. Zatim od vrste materijala, jer polipropilen i polietilen visoke gustine imaju bolja svojstva i višu cenu od polivinilhlorida, ali i duži vek u zahtevnim uslovima. Značajno utiče i klasa krutosti, odnosno sposobnost cevi da izdrži opterećenje iznad sebe, jer se za deonice ispod saobraćajnica i za veće dubine biraju cevi veće krutosti koje su i skuplje. Na ukupan trošak utiče i cena fazonskih komada, odnosno kolena, račvi, redukcija, revizionih komada i spojnica, kojih na složenim trasama ima mnogo. Na kraju se dodaju zemljani radovi, posteljica od peska, šahte i montaža, koji često čine veći deo ukupne cene sistema od samog materijala. Za tačnu ponudu je dovoljno navesti prečnike, dužine deonica, dubinu ukopavanja i podatak o saobraćajnom opterećenju.