Šahta je okno koje se ukopava u zemlju da bi se kroz njega pristupilo cevima, vodomeru, ventilima ili nekom drugom delu instalacije koji je inače zatrpan. Bez šahte se do svakog kvara ili čišćenja mora kopati, pa je ona zapravo trajno otvoren pristup mestu koje je važno za rad sistema. Kanalizacione šahte se postavljaju na skretanjima trase, na mestima gde se spajaju dve cevi, na promeni pada i na dužim pravim deonicama, jer se preko njih cev ispira i čisti kada se zapuši. Vodomerne šahte se postavljaju na priključku na vodovodnu mrežu i u njima se nalaze vodomer, ventili i povratni ventil, tako da očitavanje i zatvaranje vode budu mogući u svakom trenutku. Plastične šahte su danas najčešći izbor, jer su lake, potpuno vodonepropusne i postavljaju se za kratko vreme.

Betonska šahta se sastavlja od prstenova, a svaki spoj između njih je mesto na kome vremenom počne da propušta. Kroz te spojeve ulazi podzemna voda, a iz kanalizacione šahte sadržaj može da izlazi u zemljište, što je i propisima zabranjeno. Plastična šahta se izrađuje kao jedan zavaren komad, bez spojnica i maltera, pa je zaptivena i ostaje takva godinama. Beton u kanalizacionoj sredini vremenom propada, jer ga nagrizaju gasovi i kisele materije, naročito u zoni iznad nivoa vode. Plastika na to ne reaguje. Razlika je velika i pri postavljanju, jer se plastična šahta spusti u rov ručno ili malom mašinom, dok betonski prstenovi traže kran ili bager. Zbog toga je posao brži i jeftiniji, a rizik od oštećenja pri montaži manji. Unutrašnjost je glatka, pa se čišćenje obavlja lakše.

Veličina se bira prema tome šta se u šahti nalazi i da li se u nju ulazi. Male kontrolne šahte prečnika oko četrdeset do šezdeset santimetara koriste se tamo gde je dovoljno da se odozgo uđe sajlom ili crevom, na primer na kućnoj kanalizacionoj trasi. Za vodomer u domaćinstvu se najčešće radi šahta koja pruža dovoljno prostora da se očita brojilo i da se rukom dođe do ventila. Šahte u koje čovek ulazi rade se prečnika od jednog metra pa naviše, jer je potreban prostor za bezbedan silazak i rad. Dubina se određuje prema dubini cevi, odnosno vodomerne linije, jer dno šahte mora da bude na nivou instalacije. Kod vodomernih šahti je dubina važna i zbog mraza, pa se cevi i vodomer moraju naći ispod dubine smrzavanja za konkretno područje.

U vodomernoj šahti se nalaze vodomer, ventil ispred i ventil iza vodomera, a najčešće i povratni ventil koji sprečava da se voda vraća ka mreži. Ventil ispred služi da se voda zatvori pri zameni vodomera, a ventil iza da se instalacija u kući isključi kada se radi popravka. U mnogim mestima se traži i hvatač nečistoća, kao i mesto za plombu. Sve to mora biti postavljeno tako da se vodomer lako očita, pa se šahta radi u dimenziji koja daje dovoljno prostora za ruku i za ključ. Praktično je da se cevi u šahti postave malo odmaknute od zida, jer se tako lakše radi. Konkretan raspored elemenata najčešće propisuje lokalno vodovodno preduzeće, pa je pre postavljanja dobro proveriti šta oni traže, da bi se izbegle naknadne prepravke pri priključenju.

Prvo se iskopa rov ili jama do potrebne dubine, a na dno se izlije betonska ploča ili nasipa i nabije sloj peska, u zavisnosti od uslova i od veličine šahte. Podloga mora biti ravna, jer šahta postavljena nakrivo pravi probleme i pri radu i pri zatvaranju poklopca. Zatim se šahta spusti u iskop i povežu se ulazne i izlazne cevi, uz poštovanje pada kod kanalizacije. Zasipanje se radi peskom ili sitnim šljunkom u slojevima, uz pažljivo nabijanje sa strane, jer upravo taj bočni materijal drži šahtu i sprečava da se deformiše. Krupno kamenje i šut se ne koriste, jer oštre ivice pritiskaju zid u jednoj tački. Na kraju se postavlja gornji prsten i poklopac, tako da bude u ravni sa terenom. Ako preko šahte prelaze vozila, radi se armiranobetonski prsten oko poklopca.

Može, i to se dešava na terenima sa visokim nivoom podzemne vode. Prazna plastična šahta je lakša od vode koja je okružuje, pa se javlja potisak koji je gura ka površini. Zbog toga se u takvim uslovima šahta obavezno vezuje za betonsku ploču na dnu iskopa, trakama ili obujmicama, čime se sprečava svako podizanje. Drugi način je izrada betonskog obloga oko donjeg dela, koji svojom težinom drži šahtu na mestu. Kod plićih šahti i u tlu koje dobro propušta vodu ovaj problem se ne javlja, pa se radi bez dodatnih mera. Pri zasipanju se ne sme dozvoliti da šahta ostane prazna dok se okolo ubacuje materijal, jer se tada lako pomeri i nakrivi. Ako se sumnja u nivo podzemne vode, uvek je bolje uraditi vezivanje, jer je naknadna sanacija znatno skuplja.

Poklopac se bira prema tome šta prelazi preko šahte. Za zelene površine, bašte i mesta gde hoda samo čovek dovoljni su lakši plastični poklopci. Ako je šahta u dvorištu i preko nje prolazi putničko vozilo, potreban je poklopac veće nosivosti, najčešće od livenog gvožđa. Za prilaz kojim se kreću kamioni i teška vozila bira se poklopac najviše klase nosivosti, uz obavezan armiranobetonski prsten oko njega koji preuzima opterećenje i prenosi ga na tlo, a ne na samu šahtu. Vodomerne šahte često imaju poklopac sa bravicom ili sa mogućnošću plombiranja. Važno je i da poklopac bude u ravni sa terenom, jer izdignut poklopac smeta pri kretanju i lako se ošteti, a upušten skuplja vodu i blato. Kod kanalizacionih šahti se koriste poklopci sa otvorima za provetravanje kada je to potrebno.

Šahta se najčešće ne zapuši sama, već se u njoj zaustavi ono što je došlo iz kuće. Vlažne maramice, ostaci hrane, mast i pesak zaustave se na skretanju i naprave čep koji zadržava sve što dolazi posle njih. Kod dvorišnih šahti se dodaje i lišće i zemlja koja upadne kroz oštećen poklopac. Čišćenje se radi sajlom ili mlazom vode pod pritiskom, a upravo zato šahta i postoji, jer daje pristup cevi sa obe strane. Kod jačih začepljenja se koristi vozilo sa visokim pritiskom, koje prohodnost vraća za kratko vreme. Preporučuje se povremeni pogled u šahtu, jer se talog i naslage vide na vreme, pre nego što naprave problem. Ako se šahta puni brzo i često, to je znak da negde na trasi postoji greška u padu ili trajno oštećenje cevi.

Plastične šahte se rade po meri i to je jedna od njihovih najvećih prednosti. Prečnik, dubina, položaj i broj priključaka, prečnici ulaznih i izlaznih cevi, visina dna i način izrade kinete se prilagođavaju konkretnoj trasi. To je naročito korisno kada se šahta ugrađuje u postojeći sistem, gde su cevi već na određenoj koti, pa gotova standardna šahta ne bi legla. Kod kanalizacionih šahti se dno izrađuje sa kinetom, odnosno oblikovanim koritom koje vodu vodi od ulaza ka izlazu, čime se sprečava taloženje. Kod vodomernih šahti se raspored prilagođava zahtevima vodovodnog preduzeća. Po potrebi se ugrađuju penjalice, međupodest, ventilacioni otvor i produžni deo koji poklopac izvodi tačno u nivo terena. Za izradu je dovoljno dostaviti dubinu cevi, prečnike i skicu kako priključci ulaze u šahtu.

Cena zavisi od prečnika, dubine, debljine zida i broja priključaka. Dublja šahta traži deblji zid i više ojačanja, jer je pritisak zemlje veći, pa cena raste sa dubinom brže nego sa prečnikom. Na cenu utiče i poklopac, jer razlika između lakog plastičnog i teškog poklopca za saobraćajno opterećenje nije mala. Dodaju se i penjalice, ventilacioni otvor, kineta, produžni prsten i sve što se ugrađuje po zahtevu. Kod vodomernih šahti se računa i oprema koja se u njima nalazi, ako se isporučuje zajedno. Na kraju se dodaju iskop, betonska ploča, zasipanje i montaža, koji zavise od uslova na terenu i od pristupa mehanizacije. Za tačnu ponudu je dovoljno reći dubinu do koje treba ići, prečnike cevi koje ulaze i izlaze i podatak da li preko šahte prelaze vozila.