Skoro svako domaćinstvo, farma, gradilište ili proizvodni pogon pre ili kasnije dođe do istog pitanja, gde i u čemu čuvati vodu, kišnicu, gorivo, hemikalije ili tečno đubrivo. Nekada su jedini izbor bili betonski bazeni i metalne cisterne, a danas su plastični rezervoari postali prvi izbor za većinu namena, od malog rezervoara za vikendicu do industrijskih sudova od više stotina kubika. Razlog je jednostavan, plastika ne rđa, ne puca od mraza, ne menja ukus vode, lagana je za transport i traje više decenija bez ikakvog farbanja ili remonta. Ipak, nije svaki rezervoar isti, pa je važno znati od čega se pravi, kojim postupkom se proizvodi, koji oblik odgovara kojoj nameni i na šta obratiti pažnju pre kupovine. U ovom tekstu objašnjavamo sve što treba da znate o plastičnim rezervoarima za vodu i druge tečnosti, kako biste izabrali rešenje koje će vam služiti ceo život.
Plastični rezervoar je zatvoren ili otvoren sud izrađen od polietilena visoke gustine ili polipropilena, namenjen skladištenju tečnosti, a ponekad i rasutih materijala. Za razliku od betonskog rezervoara, koji se gradi na licu mesta i vremenom propušta kroz pukotine, plastični sud dolazi potpuno vodonepropustan iz fabrike. U poređenju sa metalnim cisternama, nema korozije, nema potrebe za antikorozivnom zaštitom i nema rđe koja se taloži u vodi. Plastika je višestruko lakša od čelika i betona, pa se rezervoar transportuje običnim kamionom i postavlja bez teške mehanizacije. Zbog svega toga plastični rezervoari za vodu danas se koriste u domaćinstvima, poljoprivredi, industriji, ugostiteljstvu, školama, hotelima i čitavim vikend naseljima.
U proizvodnji kvalitetnih rezervoara koriste se dva osnovna materijala. Prvi je polietilen visoke gustine, poznat kao HDPE ili PEHD, najčešće tipova PE 80 i PE 100, koji ima veliku zateznu čvrstoću, odličnu otpornost na udarce i zadržava žilavost i na veoma niskim temperaturama. Radna temperatura polietilenskih rezervoara kreće se od minus 30 do plus 80 stepeni. Drugi materijal je polipropilen, poznat kao PP ili PPH, krući i otporniji na toplotu, pa se bira za tople medije i agresivne hemikalije, sa radnim opsegom od minus 10 do plus 100 stepeni. Oba materijala su hemijski postojana, ne upijaju vlagu, ne trule i ne otpuštaju štetne materije. HDPE se nalazi na pozitivnoj listi materijala Evropske unije za kontakt sa pijaćom vodom, što je važno svima koji traže rezervoar za pijaću vodu.
Postoji nekoliko načina proizvodnje plastičnih sudova, a za rezervoare srednjih i velikih zapremina najpouzdanija je tehnologija spiralnog namotavanja polietilena i polipropilena. Rastopljena plastika se ekstruderom namotava u slojevima oko cilindričnog kalupa, pa se dobija plašt ujednačene debljine, bez varova po dužini i bez slabih tačaka. Dance i poklopac se zatim zavaruju za plašt, a svi priključci se ugrađuju zavarivanjem, bez lepka i zakivaka. Prednost ovog postupka je što se debljina zida može precizno prilagoditi prečniku, visini i vrsti tečnosti, pa se rezervoar pravi tačno prema opterećenju kojem će biti izložen. GHIBLIPLAST iz Osečine ovu tehnologiju primenjuje od 2009. godine i njome izrađuje rezervoare, cisterne, septičke jame, separatore i pontone.
Plastični rezervoari se izrađuju u više oblika, a svaki ima svoju logiku. Vertikalni rezervoari stoje uspravno, zauzimaju malo prostora i koriste se za vodu, hemikalije, naftu, biodizel i lož ulje. Horizontalni rezervoari, poznati i kao cisterne, leže na osloncima ili se ukopavaju u zemlju i najčešće služe za vodosnabdevanje, kišnicu i otpadne vode. Termoizolovani rezervoari imaju sloj izolacije i štite sadržaj od smrzavanja ili pregrevanja. Rezervoari sa duplim zidom imaju unutrašnji i spoljašnji plašt, pa se biraju za gorivo i opasne tečnosti gde curenje ne sme da dospe u zemlju. Elipsasti rezervoari se prave za uske prostore i transport, pravougaone kade za galvanizaciju i tehnološke procese, plastične kace za voćnu kljuku i kiseli kupus, a plastični silosi za rasute materijale poput stočne hrane i peleta.
Najčešća primena je skladištenje pijaće vode, u domaćinstvima i vikendicama bez stabilnog vodovoda, u selima sa povremenim nestašicama i u objektima koji se snabdevaju cisternom. Veliki broj kupaca bira rezervoar za kišnicu, jer sakupljena voda besplatno pokriva zalivanje bašte, pranje dvorišta i ispiranje toaleta. U poljoprivredi se rezervoari koriste za navodnjavanje, prskanje, pripremu rastvora đubriva i pojenje stoke. Industrija ih koristi za kiseline, baze, tehnološke vode i međufazne procese, a benzinske stanice, servisi i farme za naftu i derivate uz odgovarajuće mere zaštite. Tu su i protivpožarni rezervoari, obavezni u mnogim objektima, zatim rezervoari u prehrambenoj industriji, vinarijama i rakijskim podrumima, kao i sudovi za taloženje i prečišćavanje otpadnih voda.
Izbor između nadzemnog i ukopanog rezervoara zavisi od prostora, klime i namene. Nadzemni rezervoar je jeftiniji, lakše se postavlja i kontroliše, ali zauzima prostor u dvorištu i leti je izložen suncu, pa voda može da se zagreje. Podzemni rezervoar za vodu oslobađa površinu, voda u njemu ostaje hladna leti i ne smrzava se zimi, a sam sud je zaštićen od UV zračenja i mehaničkih oštećenja. Za ukopavanje se najčešće biraju horizontalni rezervoari, jer su projektovani da izdrže pritisak zemlje sa svih strana. Vertikalni rezervoari se mogu delimično ukopati, najčešće do visine cilindra, na terenima bez podzemnih voda i sa stabilnim tlom. Kod svakog ukopavanja važno je ankerisanje za betonsku ploču, kako prazan rezervoar ne bi isplivao pri visokom nivou podzemne vode.
Zapremina se računa prema potrošnji i prema tome koliko dana rezerve želite. Prosečna osoba u domaćinstvu troši između 100 i 150 litara vode dnevno, pa četvoročlanoj porodici za nedelju dana autonomije treba oko 3.000 do 4.000 litara. Za rezervoar za kišnicu polazi se od površine krova i godišnje količine padavina, jer svaki kvadratni metar krova godišnje sakupi više stotina litara vode. U poljoprivredi se računa prema površini koja se zaliva i broju grla stoke, a u industriji prema dnevnom protoku i potrebnoj rezervi. Kada je potrebna veoma velika količina, pametnije je postaviti dva ili više rezervoara povezanih u bateriju, jer se jedan može očistiti dok drugi rade. Horizontalni rezervoari se izrađuju u zapreminama do 200.000 litara, a vertikalni do 100.000 litara.
Kvalitetan rezervoar se ne kupuje kao prazna posuda, već kao sistem prilagođen nameni. Na plastični rezervoar se ugrađuju dovodni i odvodni priključci sa unutrašnjim navojem ili prirubnicama, ventili i slavine, prelivni vod, oduška za izjednačavanje pritiska, revizioni otvor za ulaz i čišćenje, kao i pokazivač nivoa. Po potrebi se dodaju penjalice, merdevine sa leđobranom, gazišta sa zaštitnom ogradom, stope za ankerisanje, uške za podizanje, nosači za miksere i mlaznice. Sve se ugrađuje tokom proizvodnje, zavarivanjem, pa je spoj jednako čvrst kao i ostatak zida. Zbog toga je dobro unapred znati gde će rezervoar stajati i odakle dolaze cevi, kako bi priključci bili postavljeni tačno na pravo mesto.
Mnoge kupce zanima da li plastični rezervoar za pijaću vodu utiče na ukus i kvalitet vode. Polietilen visoke gustine i polipropilen su inertni materijali, ne reaguju sa vodom i ne otpuštaju toksine, pa voda ostaje bez stranog ukusa i mirisa. Glatki unutrašnji zidovi ne zadržavaju naslage, a materijal ne predstavlja sredinu u kojoj se razvijaju alge i bakterije, što je važno i u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji. Kod rezervoara za vodu na otvorenom bira se neprozirna, UV stabilizovana plastika, jer svetlost koja prolazi kroz zid podstiče razvoj algi. Uz zatvoren poklopac, odušku sa mrežicom i redovno ispiranje jednom do dva puta godišnje, voda u plastičnom rezervoaru ostaje čista i bezbedna.
Jedna od najvećih prednosti plastike je dugovečnost. Rezervoari od HDPE i PP materijala traju preko 50 godina, jer ih ne napadaju korozija, vlaga, mraz ni većina hemikalija. Polietilen sadrži UV stabilizator u vidu aktivne čađi, pa rezervoar može godinama da stoji napolju bez dodatne zaštite. Održavanje se svodi na povremeni pregled spojeva i poklopca, proveru oduške i pranje unutrašnjosti. Nema farbanja, peskarenja, premazivanja ni zamene limova, što kod metalnih rezervoara odnosi značajan novac tokom godina. Ako se rezervoar mehanički ošteti, plastika se popravlja zavarivanjem na licu mesta, pa nije potrebno menjati ceo sud.
Cena plastičnog rezervoara zavisi od zapremine, oblika, debljine zida, vrste materijala i opreme. Veći prečnik traži deblji zid i više ojačanja, pa cena ne raste linearno sa brojem litara. Rezervoari za ukopavanje su skuplji od nadzemnih iste zapremine, jer moraju da izdrže pritisak zemlje. Polipropilen je po pravilu skuplji od polietilena, a rezervoari sa duplim zidom i termoizolacijom koštaju više zbog složenije izrade. Značajan deo cene čine ventili, priključci, nivokazi, merdevine i revizioni otvori, kao i transport do lokacije. Najtačniju ponudu dobijate kada navedete željenu zapreminu ili raspoloživ prostor, vrstu tečnosti, način postavljanja i spisak potrebnih priključaka.
Kupovinom od proizvođača plastičnih rezervoara u Srbiji dobijate rezervoar napravljen po vašoj meri, a ne gotovo rešenje koje samo približno odgovara prostoru. Porodično preduzeće GHIBLIPLAST, sa sedištem u Osečini i proizvodnjom u Popučkama kod Valjeva, radi od 2009. godine i svaki rezervoar dimenzioniše prema konkretnoj nameni, prečniku, visini i opterećenju. Proizvodi su atestirani i ekološki ispravni, a osim standardne crne boje, rezervoari se mogu izraditi i u drugim bojama. Isporuka se organizuje na teritoriji cele Srbije, od Beograda, Novog Sada i Niša do Kragujevca, Čačka, Kraljeva, Šapca, Užica i svih manjih mesta. Na jednom mestu dobijate stručan savet, proračun, izradu i transport, uz podršku ljudi koji ovaj posao rade više od petnaest godina.
