Kod vode je najgori mogući ishod curenja mokro dvorište, a kod kiseline, baze, goriva ili tehnološkog rastvora ishod je potpuno drugačiji, dakle zagađenje tla i podzemnih voda, opasnost po ljude, materijalna šteta i zakonska odgovornost koja se meri u iznosima daleko većim od cene same posude. Upravo zato u ovoj oblasti postoji princip koji se ne dovodi u pitanje, dakle svaka posuda sa opasnom materijom mora imati sekundarnu zaštitu, odnosno drugu barijeru koja prihvata sadržaj ako prva popusti. Ta druga barijera može biti izvedena na dva načina, dakle kao drugi plašt oko same posude ili kao odvojena prihvatna kada u kojoj posuda stoji. Oba rešenja rade isti posao, a razlika je u prostoru, u ceni i u načinu kontrole, i o tome govori ceo ovaj tekst.
Rezervoar sa duplim zidom je u suštini posuda u posudi, dakle unutrašnji plašt drži tečnost, a spoljni plašt je izrađen tako da može da prihvati ceo sadržaj unutrašnjeg ako dođe do propuštanja. Između njih se nalazi kontrolni međuprostor, i upravo je taj prostor ono što ovaj proizvod čini superiornim. Kroz njega se problem otkriva pre nego što se pojavi u okolini, dakle propuštanje se detektuje dok je sadržaj još u sistemu. Detekcija se izvodi na više načina, od najjednostavnijeg vizuelnog pregleda kroz kontrolni otvor, preko senzora koji reaguje na prisustvo tečnosti, do izvedbi kod kojih se u međuprostoru održava određeni pritisak ili podpritisak, pa svaki pad vrednosti na manometru znači da je jedan od plašteva popustio. Za korisnika je najveća vrednost u tome što kvar ne postaje incident nego prijava.
Tankvana je prihvatna kada u koju se postavlja jedna ili više posuda i koja se dimenzioniše tako da može da prihvati sadržaj koji bi iscureo. Kod nas se u praksi projektuje tako da zapremina kade odgovara najmanje zapremini najveće posude koja se u njoj nalazi, uz rezervu, a tačan zahtev definišu propisi i projekat za konkretan objekat. Tankvana ima nekoliko prednosti, dakle jednim rešenjem se štiti više posuda odjednom, u njoj mogu stajati i burad i kubni kontejneri, sadržaj se lako vidi i lako se ispumpava, a kada se posude menjaju, sekundarna zaštita ostaje. Zbog toga se u magacinima hemikalija, u laboratorijama, u pogonima i u prostorijama za pretakanje najčešće biraju upravo tankvane i pravougaone kade, dok se dupli zid bira tamo gde nema mesta za kadu ili gde je posuda ukopana.
Metalne posude su kod velikog broja hemikalija najlošije rešenje, jer korozija radi iznutra i ne vidi se dok ne probije. Polietilen i polipropilen su hemijski izuzetno postojani prema širokom spektru kiselina, baza, soli i rastvora, ne rđaju, ne otpuštaju jone u sadržaj i lako se čiste zbog glatke unutrašnje površine. Uz to je bitno i da se ovakve posude izrađuju bez šavova koji bi bili slabija tačka, a tehnologija spiralnog namotavanja daje ujednačenu debljinu zida i kontrolisanu čvrstoću. Ono što se uvek proverava pre izrade jeste hemijska kompatibilnost za konkretnu materiju, konkretnu koncentraciju i konkretnu radnu temperaturu, jer ista materija u različitoj koncentraciji i na različitoj temperaturi ne deluje isto. Zbog toga se pri traženju ponude uvek navode svi ti podaci, a ne samo naziv hemikalije.
Ovo je najčešća greška pri poručivanju posuda za hemikalije. Korisnik navede naziv materije i očekuje jednoznačan odgovor, a u stvarnosti se otpornost materijala menja i sa koncentracijom i sa temperaturom, pa materija koja je na sobnoj temperaturi potpuno bezopasna za polietilen može na povišenoj biti agresivna. Isto važi i za mešavine, jer se dve materije koje su pojedinačno prihvatljive u kombinaciji ponašaju drugačije. Zbog toga se u ozbiljnoj proizvodnji koriste tablice hemijske otpornosti, a kod nejasnih slučajeva se traži bezbednosni list materije. Uz materijal plašta se na isti način bira i materijal zaptivki, armature, ventila i priključaka, jer se u praksi vrlo često dogodi da posuda izdrži, a da popusti zaptivka, i to je jednako ozbiljan događaj.
Kod hemikalija se pored zaptivenosti planira i ono što se dešava pri radu sa posudom. Prvo, predviđa se odzračivanje, jer se pri punjenju vazduh mora negde istisnuti, a pri pražnjenju mora ući, s tim što se kod isparljivih materija odzračni vod ne pušta slobodno u prostor nego se vodi napolje ili preko odgovarajućeg filtera. Drugo, predviđa se zaštita od prepunjavanja, dakle mehanički pokazivač nivoa, senzor ili preliv koji vodi u sekundarnu zaštitu, jer se najveći broj izlivanja dešava pri punjenju, a ne pri stajanju. Treće, mesto za pretakanje se planira tako da i ono bude iznad prihvatne površine, dakle da eventualno prosuta količina ostane u kontrolisanom prostoru. Četvrto, obezbeđuje se pristup za kontrolu, čišćenje i pražnjenje, jer se sekundarna zaštita mora moći isprazniti kada u nju nešto dospe.
Primena je vrlo široka i pokriva praktično svaku granu koja radi sa tečnostima koje nisu voda. Sreću se u galvanizaciji i površinskoj zaštiti metala, gde se skladište kiseline i baze, u hemijskoj i farmaceutskoj industriji, u prehrambenoj industriji kod sredstava za pranje i dezinfekciju, u postrojenjima za tretman vode, gde se skladište hipohlorit, koagulanti i sredstva za korekciju kiselosti, u poljoprivredi kod tečnih đubriva i sredstava za zaštitu bilja, kao i u laboratorijama, servisima, perionicama i skladištima maziva. Uz same rezervoare, pravougaone kade i tankvane se koriste i kao prihvatne posude ispod mašina i ispod mesta za pretakanje, a njihova pravougaona geometrija omogućava da se maksimalno iskoristi prostor uza zid, što je u magacinima često presudno.
Sekundarna zaštita radi samo ako je ispravna, pa se planira redovna kontrola. Vizuelni pregled se izvodi često i jednostavno, dakle gleda se da li u tankvani ili u međuprostoru ima tečnosti, da li ima naslaga i da li je odvod začepljen. Kod izvedbi sa detekcijom se proverava rad senzora ili vrednost na manometru. Jednom godišnje, ili prema zahtevu propisa i projekta, radi se detaljniji pregled sa proverom zaptivenosti, stanja zaptivki, armature i priključaka. Tankvana se ne koristi kao mesto za odlaganje ambalaže i alata, jer svaki predmet u njoj smanjuje raspoloživu zapreminu i ometa kontrolu, a to je jedna od najčešćih grešaka na terenu. Uz to se vodi evidencija, jer u ovoj oblasti dokumentacija ima istu vrednost kao i sama oprema.
Sekundarna zaštita menja i način na koji se planira prostorija. Prvo, pod ispod tankvane mora biti nosiv i ravan, jer je masa pune posude značajna. Drugo, planira se pristup sa svih strana koje su potrebne za kontrolu i za pretakanje. Treće, kod postavljanja napolju se predviđa zaštita od padavina, jer bi kiša inače punila tankvanu i time trošila njenu raspoloživu zapreminu, a to se rešava nadstrešnicom ili poklopcem. Četvrto, obezbeđuje se odgovarajuće obeležavanje, dakle oznake materije i opasnosti, kao i dostupnost bezbednosnog lista i sredstava za sanaciju prosipanja. Peto, kod ukopanih izvedbi sa duplim zidom planira se pristup do kontrolnog otvora i do detekcije, jer sekundarna zaštita koja se ne može proveriti nema punu vrednost.
Da bi ponuda bila potpuna i tačna, potrebni su konkretni podaci. Prvo, naziv materije, njena koncentracija i radna temperatura, kao i bezbednosni list ako postoji. Drugo, zapremina i željeni oblik, dakle vertikalno, horizontalno ili pravougaono. Treće, da li se traži rešenje sa duplim zidom ili posuda sa odvojenom tankvanom. Četvrto, da li je potrebna detekcija propuštanja i kakva. Peto, gde se posuda postavlja, dakle u objektu ili napolju, na podu ili ukopano. Šesto, kako se puni i prazni i da li je potrebna zaštita od prepunjavanja. Sedmo, koji priključci i koja armatura su potrebni. Kada svi ti podaci stignu zajedno, dobija se rešenje koje ispunjava i tehnički zahtev i zakonsku obavezu, a to je jedina kombinacija koja se u radu sa opasnim materijama uopšte isplati.
