U svakodnevnom govoru cisterna označava zatvorenu posudu za skladištenje ili prevoz tečnosti, najčešće vode. U tehničkom smislu razlika između cisterne i rezervoara nije oštra, ali se u praksi pod cisternom podrazumeva posuda koja je ili ukopana i namenjena zalihi vode, ili postavljena na transportno sredstvo. Zajedničko im je da služe za čuvanje veće količine tečnosti na mestima gde stalan dovod ne postoji ili nije pouzdan. Savremene cisterne se izrađuju od polietilena visoke gustine i polipropilena, materijala koji ne korodiraju, ne upijaju vlagu i ne menjaju ukus i sastav vode.
Ukopana cisterna se u potpunosti nalazi ispod nivoa terena, pa ne zauzima korisnu površinu parcele i ne narušava izgled dvorišta. Zemlja oko posude deluje kao prirodna izolacija, tako da temperatura vode ostaje ujednačena tokom cele godine, bez pregrevanja leti i bez opasnosti od smrzavanja zimi ako je posuda ukopana ispod dubine smrzavanja. Odsustvo svetlosti sprečava razvoj algi, što je posebno važno kod duže stajaće vode. Ukopana izvedba zahteva iskop, pripremu posteljice i pravilno zasipanje peskom, a na terenima sa visokom podzemnom vodom i ankerisanje za betonsku ploču.
Nadzemna cisterna se postavlja na pripremljenu betonsku ploču i odmah je spremna za upotrebu, bez građevinskih radova. Prednost je jednostavan pristup, laka kontrola nivoa, brzo čišćenje i mogućnost premeštanja ako se potrebe promene. Nadzemna posuda takođe omogućava gravitacioni razvod ako je postavljena na uzvišenje ili na postolje, čime se izbegava potreba za pumpom kod jednostavnih sistema za zalivanje. Nedostatak je izloženost suncu i mrazu, pa se za celogodišnju upotrebu bira termoizolovana izvedba ili se posuda smešta u zatvoren prostor. Nadzemne cisterne se najčešće koriste na vikendicama, gradilištima, farmama i parcelama bez priključka na vodovod.
Transportne cisterne namenjene su prevozu vode do lokacija bez vodovoda, na njive, gradilišta, pašnjake i vikendice. Postavljaju se na traktorsku prikolicu, na kamionsko sanduče ili na sopstvenu jednoosovinsku prikolicu. Ključna razlika u odnosu na stacionarnu posudu je što se sadržaj tokom vožnje pomera, pa se u unutrašnjosti ugrađuju pregrade protiv talasanja koje smanjuju udarna opterećenja na zidove i sprečavaju gubitak stabilnosti vozila. Transportne cisterne imaju širok otvor za brzo punjenje, ispust većeg preseka za brzo pražnjenje i mesta za pouzdano vezivanje za nosivu konstrukciju. Bira se zapremina koja odgovara nosivosti prikolice, jer jedan kubni metar vode teži hiljadu kilograma.
Kada cisterna služi za vodu koja se pije ili koristi u domaćinstvu, materijal mora imati potvrdu o zdravstvenoj ispravnosti. To znači da polietilen ili polipropilen ne otpuštaju materije u vodu i da su bezbedni za dugotrajan kontakt. Pored materijala, važna je i konstrukcija. Posuda mora biti potpuno zatvorena, sa zaptivenim poklopcem i sa ventilacijom zaštićenom mrežicom, kako bi se sprečio ulazak insekata, prašine i sitnih životinja. Preporučuje se da se cisterna za pitku vodu ispira i dezinfikuje najmanje jednom godišnje, a kod duže stagnacije i češće. Priključci, ventili i zaptivke takođe moraju biti od materijala predviđenih za kontakt sa pijaćom vodom.
Cisterna je centralni deo sistema za sakupljanje kišnice. Voda sa krova prolazi kroz slivnike, zatim kroz filter koji izdvaja lišće i krupne nečistoće, pa preko umirujućeg dotoka ulazi u posudu tako da ne podiže nataloženi mulj sa dna. Preliv se izvodi na koti ispod dovoda i vodi se u upijajući bunar ili u kanalizaciju atmosferskih voda. Za grubu procenu, sa svakog kvadratnog metra krovne površine i pri godišnjoj količini padavina od 700 milimetara može se sakupiti oko 500 do 600 litara vode godišnje, uz gubitke na isparavanje i filtriranje. Sakupljena kišnica se koristi za zalivanje, pranje, ispiranje sanitarija i tehničke potrebe.
U poljoprivredi cisterna služi kao izravnavajuća zapremina između izvora vode i sistema za navodnjavanje. Bunar ili potok često ne mogu da obezbede trenutni protok koji zahteva sistem kap po kap ili rasprskivači, ali mogu da tokom noći napune posudu iz koje se zatim navodnjava po potrebi. Za orijentaciju, sistem kap po kap na jednom hektaru povrtarske proizvodnje troši od 30 do 50 kubnih metara vode dnevno u punoj sezoni, dok plastenik od 500 kvadratnih metara traži nekoliko kubika. Cisterna se dimenzioniše prema najdužem očekivanom periodu bez padavina i prema kapacitetu punjenja, a ne prema prosečnoj potrošnji.
U stočarstvu se koriste cisterne za osoku, tečni stajnjak i digestat. Ovakve posude moraju da izdrže agresivnu sredinu sa visokim sadržajem amonijaka i sumporovodika, koja brzo razara beton i metal. Polietilen i polipropilen su hemijski otporni na ove materije, ne korodiraju i ne upijaju mirise, pa se lakše održavaju. Zbog propisa o zaštiti voda i zemljišta, lagune i posude za osoku moraju biti potpuno vodonepropusne i dovoljne zapremine da prime količinu proizvedenu u periodu kada je iznošenje na njive zabranjeno. Zatvorene cisterne dodatno smanjuju gubitak azota isparavanjem i time čuvaju đubrivnu vrednost sadržaja.
Cisterne namenjene naftnim derivatima podležu strožim zahtevima od onih za vodu. Za dizel, lož ulje, benzin i motorna ulja koriste se izvedbe sa duplim zidom, gde spoljašnja komora hvata sadržaj u slučaju oštećenja unutrašnje. Međuprostor se najčešće nadzire sondom za detekciju curenja. Ovakve posude se opremaju sistemom za odzračivanje, mernom letvom ili elektronskim merenjem nivoa, ventilom protiv prelivanja i priključcima koji se zaključavaju. Ukopavanje cisterni sa naftnim derivatima na lokacijama sa podzemnom vodom zahteva ankerisanje, jer prazna posuda može biti izgurana potiskom.
Dimenzionisanje počinje od tri podatka, dnevne potrošnje, željene autonomije i brzine kojom se posuda može ponovo napuniti. Domaćinstvo od četiri člana sa punom upotrebom vode troši oko 600 litara dnevno, pa cisterna od 3.000 litara pokriva pet dana. Za sistem sa kišnicom polazi se od površine krova i prosečnih padavina, ali se zapremina ne bira po godišnjem prinosu, već po dužini najsušnijeg perioda koji treba premostiti. Za stoku se računa oko 60 do 100 litara dnevno po grlu goveda i oko 8 do 12 litara po grlu ovaca. U svakom slučaju dodaje se rezerva od 10 do 15 odsto za mrtvu zapreminu ispod ispusta i za slobodan prostor pri vrhu.
Sama posuda je samo deo sistema. Uz cisternu se najčešće ugrađuje potapajuća pumpa ili hidrofor sa presostatom i ekspanzionom posudom, koji obezbeđuju stabilan pritisak u instalaciji. Sledi mehanički filter za grubu nečistoću, a kod pitke vode i završna filtracija. Plovak ili sonda za nivo omogućavaju automatsko punjenje i zaštitu pumpe od rada na suvo, što je najčešći uzrok kvara. Nepovratni ventil sprečava vraćanje vode, a slavina na najnižoj tački olakšava sezonsko pražnjenje. Kod ukopanih cisterni ugrađuje se i produžni vrat sa poklopcem prilagođenim opterećenju iznad posude.
Voda koja miruje u zatvorenoj i zatamnjenoj posudi ostaje upotrebljiva dugo, ali samo ako je posuda ispravno zatvorena i redovno održavana. Jednom godišnje treba isprazniti cisternu, ukloniti mulj sa dna, isprati zidove i proverirati stanje zaptivki i filtera. Neprijatan miris i zamućenje su znak da se u posudi razvija anaerobna razgradnja organske materije, najčešće zbog dospevanja lišća i insekata kroz nezaštićen otvor. Kod cisterni za pitku vodu posle pranja sledi dezinfekcija i ispiranje do potpunog uklanjanja sredstva. Redovna kontrola preliva i ventilacije sprečava većinu problema pre nego što nastanu.
Betonske cisterne su desetlećima bile standard, ali imaju nekoliko ozbiljnih ograničenja. Beton je porozan, tokom vremena upija vodu, podložan je pucanju pri smrzavanju i sleganju tla, a mikropukotine dovode do gubitka vode i do prodora spoljne vode unutra. Metalne cisterne korodiraju, zahtevaju premaze i redovnu obnovu zaštite. Plastične cisterne od polietilena i polipropilena su monolitne i vodonepropusne po celoj zapremini, imaju malu masu što olakšava transport i ugradnju, ne rđaju i ne zahtevaju premaze. Uz to su lakše za čišćenje, jer glatka unutrašnja površina ne zadržava talog kao hrapav beton.
Prva i najskuplja greška je izbor premale zapremine, jer se ušteda pri kupovini brzo pretvori u stalne nestašice vode. Druga je zanemarivanje kvaliteta poklopca i ventilacije, što otvara put insektima i nečistoći. Treća je postavljanje nadzemne posude na neravnu podlogu, četvrta je izostanak zaštite pumpe od rada na suvo. Kod ukopanih cisterni greška je zatrpavanje zemljom i šutom umesto peskom, kao i zasipanje prazne posude. Kod transportnih cisterni najčešći propust je nedovoljno vezivanje za prikolicu i vožnja delimično napunjene posude bez pregrada, jer talas tečnosti pri kočenju stvara sile koje lako oštete i posudu i nosač.
