Plastični rezervoar je zatvorena posuda namenjena skladištenju tečnosti ili rasutih materijala, izrađena najčešće od polietilena visoke gustine, poznatog kao PEHD ili HDPE, i polipropilena oznake PP. Ova dva materijala dominiraju tržištem jer spajaju hemijsku otpornost, mehaničku čvrstoću i potpunu otpornost na koroziju. Za razliku od metala, plastika ne rđa, ne zahteva antikorozivnu zaštitu i ne menja svojstva u kontaktu sa vlagom. Za razliku od betona, ne upija vodu, ne puca pri smrzavanju i ne dopušta prodor sadržaja u okolno tlo. Zbog toga se vek trajanja kvalitetno izrađenog rezervoara meri decenijama, uz minimalno održavanje.
Veliki plastični rezervoari najčešće se proizvode tehnologijom spiralnog namotavanja, gde se zagrejana traka polietilena ili polipropilena namotava u spiralu oko rotirajućeg kalupa i istovremeno zavaruje sloj po sloj. Prednost ovog postupka je što debljina zida može da se prilagodi svakom pojedinačnom projektu, pa se rezervoari izrađuju u praktično neograničenim zapreminama i dimenzijama. Rotacionim livenjem, koje je drugi rasprostranjen postupak, dobijaju se manje serijske posude standardizovanih oblika. Spiralno namotavanje se koristi kada su potrebne veće zapremine, atipične dimenzije, ojačanja za ukopavanje ili posebni priključci na tačno određenim mestima.
Vertikalni rezervoari su najčešći izbor kada je na raspolaganju ograničena površina, a visina nije problem. Cilindričan oblik sa ravnim dnom omogućava da se posuda postavi direktno na betonsku ploču bez dodatnih nosača, što pojednostavljuje montažu i smanjuje troškove. Ovakvi rezervoari se koriste za skladištenje pitke vode u domaćinstvima, za tehnološku vodu u proizvodnim pogonima, za hemikalije u industriji i kao zapreminske posude uz hidroforske sisteme. Prednost vertikalnog oblika je i lakše pražnjenje i čišćenje, jer se talog sakuplja u uskom prečniku dna, odakle se lako ispira kroz ispusni priključak.
Horizontalni rezervoari imaju ležeći cilindričan oblik i postavljaju se na sedla ili nosače koji prate zakrivljenost plašta. Biraju se kada postoji ograničenje po visini, na primer u podrumima, halama sa niskom svetlom visinom ili ispod nadstrešnica. Zbog nižeg težišta stabilniji su na otvorenom prostoru izloženom vetru i pogodniji su za transport i manipulaciju. Često se koriste kao rezervoari za vodu na parcelama bez vodovoda, kao posude za skladištenje goriva u okviru mehanizacije i kao delovi sistema za sakupljanje kišnice. Kod horizontalne izvedbe posebno je važno da nosači budu izvedeni po uputstvu proizvođača, jer nepravilno oslanjanje stvara koncentrisana naprezanja u plaštu.
Termoizolovani rezervoari imaju dvostruki plašt sa slojem izolacije, najčešće poliuretanske pene, između unutrašnje i spoljašnje posude. Njihova svrha je da uspore razmenu toplote sa okolinom i time spreče smrzavanje vode zimi ili preterano zagrevanje sadržaja leti. U kontinentalnim uslovima kakvi vladaju u Srbiji, nadzemni rezervoar bez izolacije može da se zaledi već pri nekoliko uzastopnih dana sa temperaturom ispod nule, što blokira dovodne i odvodne cevi. Termoizolovana izvedba se preporučuje za objekte koji zimi moraju da imaju stalno raspoloživu vodu, za sisteme protivpožarne zaštite i za tehnološke procese osetljive na temperaturne oscilacije.
Rezervoari sa duplim zidom imaju dve odvojene komore, unutrašnju koja nosi tečnost i spoljašnju koja služi kao sigurnosna tankvana. Ukoliko dođe do oštećenja unutrašnjeg plašta, sadržaj ostaje zarobljen u međuprostoru i ne dospeva u zemljište ili podzemne vode. Ovakva konstrukcija se koristi za skladištenje naftnih derivata, kiselina, baza, sredstava za zaštitu bilja i drugih materija koje podležu strogim propisima o zaštiti životne sredine. Međuprostor se često opremaa sondom za detekciju curenja, koja alarmom najavljuje kvar pre nego što nastane šteta. Dupli zid je i preduslov za ukopavanje rezervoara sa opasnim materijama na lokacijama sa visokim nivoom podzemnih voda.
Elipsasti rezervoari imaju spljošten poprečni presek, pa pri istoj zapremini zauzimaju manju visinu od klasičnog cilindra. To donosi konkretnu uštedu kod ukopavanja, jer se iskop izvodi pliće, utrošak peska za posteljicu je manji, a rizik od zahvatanja nivoa podzemne vode se smanjuje. Ovaj oblik se često primenjuje kod podzemnih rezervoara za kišnicu, kod ukopanih posuda za tehničku vodu i tamo gde iznad rezervoara mora da ostane dovoljno sloja zemlje za travnjak ili pešačku stazu. Elipsasta izvedba zahteva pažljivije dimenzionisanje rebara ojačanja, jer je opterećenje od okolnog tla neravnomernije raspoređeno nego kod kruga.
Plastični silosi namenjeni su skladištenju rasutih materijala kao što su brašno, stočna hrana, žitarice, pelet, veštačko đubrivo i plastični granulati. Konusno dno omogućava gravitaciono pražnjenje bez zaostajanja materijala uz zidove, a glatka unutrašnja površina polietilena sprečava lepljenje i olakšava održavanje higijene. U poljoprivredi se silosi koriste uz sisteme za automatsko hranjenje stoke i živine, gde se materijal transportuje pužnim transporterom direktno do hranilica. U odnosu na metalne silose, plastični ne kondenzuju vlagu na unutrašnjim zidovima u istoj meri, čime se smanjuje rizik od kvarenja i buđanja uskladištene hrane.
Plastične kace su otvorene ili poluotvorene posude koje se koriste u vinarstvu, voćarstvu, mlekarstvu i prehrambenoj preradi. Izrađuju se od materijala sa potvrdom zdravstvene ispravnosti, što znači da ne otpuštaju sastojke u namirnicu i da su bezbedne za direktan kontakt sa hranom. Kace za grožđe, kupus, voće i rasol podnose kiselu sredinu bez korozije i bez potrebe za premazima. Pravougaone kade se biraju kada oblik prostora nalaže maksimalno iskorišćenje površine, na primer u linijama za pranje, u galvanizaciji, u ribnjacima za mrest i u sistemima za hlađenje. Prednost pravougaonog oblika je što se posude nižu jedna uz drugu bez izgubljenog prostora.
Dimenzionisanje počinje od realne dnevne potrošnje, a ne od želje da posuda bude što veća. Za domaćinstvo se računa oko 150 litara po članu dnevno za punu upotrebu vode, dok se za rezervnu vodu koja pokriva samo osnovne potrebe uzima 50 do 60 litara po osobi. Sledeći korak je odluka koliko dana autonomije sistem treba da obezbedi. Domaćinstvo od četiri člana koje želi tri dana pune nezavisnosti od vodovoda treba posudu od oko 1.800 litara, uz dodatak od 10 do 15 odsto za mrtvu zapreminu ispod ispusta i za slobodan prostor iznad maksimalnog nivoa. U poljoprivredi se polazi od norme navodnjavanja po hektaru i od dužine perioda bez padavina, a u industriji od satne potrošnje tehnološke linije i od vremena potrebnog da se sistem ponovo napuni.
Kada je rezervoar namenjen pitkoj vodi, materijal mora da poseduje potvrdu o zdravstvenoj ispravnosti, odnosno atest kojim se dokazuje da polietilen ili polipropilen ne otpušta štetne materije u vodu. Ovo se odnosi i na sve elemente koji dolaze u kontakt sa vodom, kao što su zaptivke, priključci, poklopci i ventili. Pored dokumentacije, važna je i konstrukcija posude. Zatvoren i zatamnjen rezervoar sprečava prodor svetlosti i time zaustavlja razvoj algi, dok pravilno postavljen ventilacioni otvor sa mrežicom sprečava ulazak insekata i sitnih životinja. Za rezervoare sa pitkom vodom preporučuje se čišćenje i dezinfekcija najmanje jednom godišnje.
Nadzemni rezervoar je tokom cele godine izložen sunčevom zračenju, pa je UV stabilizacija materijala jedan od najvažnijih parametara kvaliteta. Bez odgovarajućih aditiva, polietilen tokom godina postaje krt na površini, gubi elastičnost i sklon je pojavi mikropukotina. Kvalitetni rezervoari za spoljnu upotrebu izrađuju se od materijala sa dodatkom UV stabilizatora i sa pigmentom koji dodatno blokira prodor svetlosti. Tamnije nijanse bolje štite sadržaj od razvoja algi, ali se jače zagrevaju leti, dok svetlije nijanse manje apsorbuju toplotu ali propuštaju više svetlosti. Izbor boje zato zavisi od toga da li je prioritet temperatura vode ili sprečavanje biološkog rasta.
Funkcionalnost rezervoara u velikoj meri određuje raspored priključaka. Dovodni priključak se postavlja pri vrhu, ispusni što niže na dnu ili sa strane uz mali nagib prema ispustu, a preliv malo ispod maksimalnog nivoa kako bi višak vode bezbedno oticao umesto da se penje do poklopca. Revizioni otvor mora biti dovoljno širok za pristup pri čišćenju, a kod ukopanih posuda se produžava vratom do nivoa terena. Uz rezervoar se najčešće ugrađuju plovak za automatsko punjenje, indikator ili merač nivoa, ventilacioni nastavak, ventil na ispustu i pumpa ili hidrofor za podizanje pritiska. Sve prodore kroz plašt treba definisati pre proizvodnje, jer je naknadno bušenje uvek slabija tačka od fabrički zavarenog nastavka.
Uz ispravnu ugradnju i redovno održavanje, plastični rezervoar bez problema traje trideset i više godina. Održavanje se svodi na nekoliko jednostavnih radnji. Jednom godišnje treba isprazniti posudu, isprati zidove i dno mlazom vode i ukloniti nataloženi mulj, zatim proveriti zaptivenost svih priključaka i stanje poklopca. Kod rezervoara za pitku vodu posle pranja sledi dezinfekcija i temeljno ispiranje. Zimi se nadzemne posude koje nisu izolovane ne ostavljaju delimično pune, jer led u zoni slobodne površine stvara najveći pritisak na zid. Redovna kontrola nosača kod horizontalnih modela i stanja betonske ploče kod vertikalnih sprečava neravnomerno sleganje koje je najčešći uzrok naprslina.
