Odluka o mestu ugradnje donosi se u fazi projektovanja objekta, a ne kada su temelji već izliveni. Položaj određuje dužinu i pad kanalizacionog voda, mogućnost pristupa vozilu za pražnjenje, udaljenost od bunara i od susedne parcele, kao i mesto na koje se odvodi prečišćena voda. Naknadno pomeranje jame znači ponovni iskop, novo vođenje cevi i često raskopavanje već uređenog dvorišta. Zbog toga se prvo utvrđuju uslovi na terenu, vrsta zemljišta, nivo podzemne vode i položaj postojećih izvora vode, pa se tek onda bira zapremina i model posude.
Iako se konkretne vrednosti razlikuju prema lokalnim odlukama i uslovima nadležnih organa, u praksi se primenjuju ustaljena rastojanja. Septička jama se postavlja na najmanje 3 do 5 metara od stambenog objekta, kako se temelji ne bi vlažili i kako bi pristup bio moguć. Od bunara i bilo kog izvora vode za piće traži se najmanje 20 metara, a na propusnim i peskovitim terenima i više, uzimajući u obzir smer toka podzemne vode. Od granice sa susednom parcelom uobičajena je udaljenost od najmanje 2 metra. Pre radova treba proveriti uslove kod nadležne opštinske službe, jer u zonama sanitarne zaštite izvorišta važe stroža pravila.
Pre iskopa se utvrđuje najviši nivo podzemne vode na parceli, i to ne trenutni, već onaj koji se javlja u prolećnim mesecima. Ako je nivo visok, prazna posuda je izložena sili potiska koja je bukvalno izgura iz zemlje, pa je potrebno ankerisanje za armirano betonsku ploču. Vrsta tla određuje i dalju sudbinu prečišćene vode. Peskovito i šljunkovito tlo dobro upija i pogodno je za drenažno polje, dok glinovito tlo praktično ne upija, pa upijajući bunar u njemu prestaje da radi u prvoj godini. Na takvim terenima se planira vodonepropusna jama sa pražnjenjem ili biološki prečistač.
Iskop se izvodi tako da sa svake strane posude ostane najmanje 30 do 50 centimetara slobodnog prostora za zasipanje. Dubina se određuje prema koti dovodne cevi, koja mora da uđe u posudu sa padom, i prema visini posude uvećanoj za sloj posteljice. Dno iskopa se poravnava i nabija, a zatim se izvodi armirano betonska ploča ili sloj nabijenog peska, u zavisnosti od nosivosti tla. Na to dolazi peščana posteljica debljine oko 15 centimetara, granulacije od 2 do 8 milimetara, bez oštrog kamena. Ploča je obavezna svuda gde postoji podzemna voda, jer služi i kao osnova za ankerisanje.
Posuda se spušta ravnomerno, obuhvatnim trakama ili preko predviđenih ušica, nikada za priključke ili poklopac. Posle provere horizontalnosti, zasipanje se izvodi peskom u slojevima od po 30 centimetara, uz lagano nabijanje uz zidove iskopa. Zemlja iz iskopa, šut i krupan kamen se ne koriste, jer stvaraju tačkasta opterećenja i šupljine koje se kasnije sležu. Paralelno sa zasipanjem posuda se puni vodom do približno istog nivoa, čime se izjednačavaju unutrašnji i spoljašnji pritisak. Zasipanje prazne posude je najčešća greška na terenu i redovno dovodi do trajne deformacije zidova.
Kada je nivo podzemne vode visok, ispod posude se izvodi armirano betonska ploča dovoljne mase, a jama se za nju fiksira trakama ili sajlama. Ploča se dimenzioniše tako da njena težina, uvećana za težinu zasipa, nadjača silu potiska koja deluje na praznu posudu. Trake se postavljaju preko rebara ojačanja ili preko podmetača koji sprečava usecanje u plašt, i zatežu se ravnomerno, bez lokalnog stezanja. Ova mera se često preskače jer se posuda ukopava u suvom periodu kada podzemne vode nema na vidiku, a posledica se pojavi u proleće, kada se ispražnjena jama pomeri i pokida priključne cevi.
Vod od objekta do septičke jame izvodi se cevima prečnika 110 ili 125 milimetara, sa padom od 1,5 do 3 odsto. Manji pad znači zaostajanje čvrstih materija, a veći pad je takođe štetan, jer voda otiče brže od čvrstog dela i ostavlja ga u cevi. Cev se polaže na peščanu posteljicu, sa spojevima okrenutim uzvodno i sa zaptivkama, ispod dubine smrzavanja ili sa termoizolacijom. Na svakoj promeni pravca i na svakih petnaest do dvadeset metara ugrađuje se revizioni element ili šahta, kroz koji se vrši kontrola i eventualno čišćenje. Oštri lukovi od devedeset stepeni se izbegavaju i zamenjuju sa dva luka od četrdeset pet.
Revizioni otvor jame produžava se vratom do nivoa terena, tako da poklopac bude na koti dvorišta ili nekoliko centimetara iznad, kako površinska voda ne bi ulazila unutra. Poklopac se bira prema opterećenju, laganiji plastični za zelene površine i livenogvozdeni ili betonski sa odgovarajućom nosivošću tamo gde se kreću vozila. Oko vrata se izvodi betonski venac koji sprečava sleganje okolnog materijala. Pristup vozilu za pražnjenje je često zanemaren detalj, jer cisterna ima ograničenu dužinu creva, obično do dvadesetak metara. Ako se jama nađe iza objekta bez prilaza, svako pražnjenje postaje komplikovano i skuplje.
Gasovi iz jame moraju imati kontrolisan izlaz, inače traže put kroz sifone u kupatilu. Osnovno rešenje je odzračna cev izvedena iznad krovnog venca objekta, koja odvodi gasove na visinu gde se razblažuju. Sama posuda ima ventilacioni nastavak, a kod dugih kanalizacionih vodova ugrađuju se dodatni odzračni elementi i ventili za dovod vazduha. Ventilacija ima i tehničku ulogu, jer izjednačava pritisak i sprečava usisavanje vode iz sifona pri naglom pražnjenju WC šolje. Zbog toga se ventilaciona cev nikada ne zatvara i ne skraćuje ispod nivoa krova, ma koliko delovala kao smetnja.
Voda koja izlazi iz septičke jame nije prečišćena do stepena koji dozvoljava ispuštanje u vodotok, pa ide u sledeći stepen. Upijajući bunar je vertikalna konstrukcija ispunjena šljunkom kroz koju voda prodire u tlo, dok je drenažno polje mreža perforiranih cevi položenih u šljunčano ležište na maloj dubini. Drenažno polje je efikasnije, jer se prečišćavanje završava u gornjem sloju zemljišta gde ima kiseonika i mikroorganizama. Površina polja zavisi od upojnosti tla i utvrđuje se probom, a kod glinovitih terena je neizvodljivo. Iznad drenažnog polja se ne sadi drveće i ne parkiraju vozila.
Postoje situacije u kojima klasična kombinacija jame i upijanja jednostavno nije primenljiva. To su glinoviti tereni bez upojnosti, parcele sa visokim nivoom podzemne vode, zone sanitarne zaštite izvorišta, blizina vodotoka i objekti sa velikim brojem korisnika. U tim slučajevima se ugrađuje biološki prečistač sa aeracijom, koji smanjuje organsko opterećenje za preko 95 odsto i daje vodu prihvatljivu za kontrolisan ispust. Prečistač zahteva priključak na struju i redovno održavanje, ali rešava lokacije na kojima nikakvo upijanje nije moguće. Odluka se donosi na osnovu ispitivanja tla i uslova nadležnog organa, pre početka radova.
Ukopana septička jama je prirodno zaštićena od mraza, ali su ranjive tačke kanalizacioni vod, produžni vrat i izlazni deo prema drenaži. Cevi se polažu ispod dubine smrzavanja, koja u većem delu Srbije iznosi oko 80 centimetara, a tamo gde to nije moguće izvodi se termoizolacija. Kod objekata koji zimi nisu u upotrebi, kao što su vikendice, sistem se prazni i instalacija u kući se ispušta, dok sama jama ostaje puna, jer prazna posuda u zamrznutom tlu trpi neravnomeran pritisak. Anaerobni proces zimi usporava, pa se u hladnim mesecima može očekivati nešto brže nagomilavanje mulja.
Prva greška je izbor premale zapremine, jer se u premaloj posudi voda ne zadrži dovoljno dugo da se istaloži. Druga je zasipanje zemljom i šutom umesto peskom, treća je zatrpavanje prazne posude. Zatim slede izostanak ankerisanja na terenu sa podzemnom vodom, pogrešan pad kanalizacione cevi, izostavljena ventilacija i poklopac ugrađen ispod kote terena, tako da kišnica sa dvorišta ulazi u jamu. Posebno je česta greška spajanje oluka i atmosferskih voda sa kućnom kanalizacijom, čime se jama puni kišnicom i preliva pri svakom jačem pljusku. Sve nabrojano se rešava planiranjem, dok naknadna ispravka podrazumeva ponovni iskop.
Vlasnik objekta bez priključka na javnu kanalizaciju odgovoran je za to da otpadna voda ne zagađuje zemljište, podzemne vode i susedne parcele. To praktično znači da jama mora biti vodonepropusna, da se prazni pre nego što se prepuni i da se sadržaj predaje ovlašćenom prevozniku koji ga odvozi na postrojenje za tretman. Izlivanje sadržaja u kanal, potok ili na njivu je zabranjeno. Pri izgradnji novog objekta, način zbrinjavanja otpadnih voda ulazi u projektnu dokumentaciju i podleže odobrenju, a u zonama zaštite izvorišta uslovi su znatno stroži i često podrazumevaju obavezan biološki prečistač. Uvid u lokalne odluke pre početka radova štedi vreme i sprečava kasnije nesporazume sa inspekcijom.
