Najveći broj oštećenja na plastičnim rezervoarima ne nastaje zbog materijala, već zbog loše pripremljene podloge. Napunjen rezervoar od 5.000 litara ima masu veću od pet tona, a to opterećenje se prenosi na tlo preko relativno male površine dna. Ako je podloga neravna, ako ispod dna ostane kamen ili ako se tlo neravnomerno slegne, u plaštu nastaju koncentrisana naprezanja koja se vremenom pretvaraju u pukotinu. Zbog toga se priprema podloge planira pre nabavke posude, a ne posle isporuke. Pravilo je jednostavno, oslonac mora biti potpuno ravan, nosiv na celoj površini i nešto veći od gabarita rezervoara.
Za nadzemne vertikalne rezervoare standardno rešenje je armirano betonska ploča debljine od 10 do 15 centimetara, izlivena na tamponu od šljunka debljine oko 20 centimetara koji je prethodno nabijen. Ploča treba da bude veća od prečnika posude za najmanje 15 centimetara sa svake strane i izvedena tako da gornja površina bude glatka, bez isturenog agregata i bez ostataka armature. Blagi pad od jednog do dva odsto prema ispusnoj strani olakšava potpuno pražnjenje i odvod vode oko posude. Ploča se izliva na terenu koji nije nasut skoro, jer svež nasip nastavlja da se sleže i posle nekoliko meseci.
Horizontalni rezervoari se ne oslanjaju celom dužinom plašta, već preko sedla koja prate zakrivljenost posude. Sedla moraju biti izvedena tačno po uputstvu proizvođača, u pogledu broja, razmaka i ugla naleganja, jer svako odstupanje stvara tačkasto opterećenje. Preporučuje se da nalegajuća površina obuhvata najmanje 120 stepeni obima posude i da na kontaktu bude postavljena gumena ili filcana traka koja sprečava habanje. Nosači se izvode u betonu ili u čeličnoj konstrukciji sa antikorozivnom zaštitom, a svi moraju biti u istoj ravni. Ako se jedno sedlo slegne samo za nekoliko milimetara, plašt preuzima savijanje za koje nije proračunat.
Kod podzemne ugradnje iskop se izvodi tako da sa svake strane rezervoara ostane najmanje 30 do 50 centimetara slobodnog prostora za zasipanje. Dno iskopa se poravnava i na njega se postavlja armirano betonska ploča ili sloj nabijenog peska, u zavisnosti od nosivosti tla i od nivoa podzemne vode. Preko toga ide peščana posteljica debljine oko 15 centimetara, granulacije od 2 do 8 milimetara, bez oštrog kamena i bez grudvi zemlje. Posteljica se ravna letvom i lagano navlaži pre spuštanja posude, kako bi se dobio ujednačen nalegajući sloj. Rezervoar se spušta pravilno horizontalno, bez povlačenja i bez oslanjanja na priključke.
Prostor između zidova iskopa i rezervoara zasipa se peskom u slojevima od po 30 centimetara, uz lagano nabijanje ručno ili laganom vibro pločom uz same zidove iskopa. Zemlja iz iskopa, šut, krupan kamen i glina se ne koriste za zasipanje, jer stvaraju šupljine i tačkaste pritiske. Paralelno sa zasipanjem, rezervoar se postepeno puni vodom do približno istog nivoa do kog je zasut spolja. Time se izjednačavaju unutrašnji i spoljašnji pritisak i sprečava se deformacija plašta. Zasipanje praznog rezervoara je jedna od najčešćih grešaka na terenu i najbrži način da se posuda ovalno deformiše pre nego što je uopšte puštena u rad.
Ako se ukopani rezervoar nađe u zoni visokog nivoa podzemne vode, javlja se sila potiska koja prazan rezervoar doslovno izgura iz zemlje. Ova pojava se najčešće dešava u prolećnim mesecima, kada nivo podzemne vode raste, a posuda je iz bilo kog razloga ispražnjena. Zaštita se izvodi ankerisanjem, gde se rezervoar trakama ili sajlama fiksira za armirano betonsku ploču ispod njega, dimenzionisanu tako da svojom težinom nadjača silu potiska. Trake se postavljaju preko rebara ojačanja ili preko podmetača koji sprečava usecanje u plašt. Pre ukopavanja obavezno treba utvrditi najviši zabeleženi nivo podzemne vode na lokaciji, a ne trenutni nivo u vreme iskopa.
Rezervoar koji se ukopava ispod površine po kojoj se kreću vozila mora biti projektovan za saobraćajno opterećenje. Standardna izvedba za zelene površine, gde iznad posude ide samo travnjak ili pešačka staza, nije dovoljna za prilaz automobilu, a pogotovo ne za kamion ili traktor. Za takve lokacije se koriste posude sa pojačanim plaštom i dodatnim rebrima, a iznad njih se izvodi armirano betonska rasteretna ploča koja opterećenje prenosi na okolno tlo, mimo rezervoara. Debljina sloja zemlje iznad temena posude takođe je propisana i najčešće se kreće od 30 do 80 centimetara, u zavisnosti od modela.
Kod ukopanih posuda revizioni otvor se izvodi produžnim vratom koji spaja teme rezervoara sa nivoom terena. Vrat mora biti dovoljno širok za spuštanje osobe ili opreme pri čišćenju, a poklopac izabran prema opterećenju na koje računamo. Na zelenim površinama dovoljan je lagan plastični poklopac, dok se u prilaznim putevima ugrađuje livenogvozdeni ili betonski poklopac sa odgovarajućom klasom nosivosti. Oko vrata se izvodi betonski venac koji sprečava sleganje okolnog materijala i ulazak površinske vode. Poklopac treba da bude nekoliko centimetara iznad okolnog terena kada je to moguće, kako oticaj sa parcele ne bi ulazio u posudu.
Plastika se pri promeni temperature širi i skuplja više od metala i betona, pa se cevovod nikada ne veže kruto uz sam rezervoar. Na svakom prodoru kroz plašt koristi se fleksibilna veza ili kompenzacioni komad koji preuzima pomeranje. Cevi se oslanjaju na sopstvene nosače, a ne na priključke rezervoara, jer masa vodom napunjene cevi lako pokida nastavak. Kod ukopanih posuda naročito treba voditi računa da sleganje zasipa ne povuče cev nadole i ne stvori zatezanje u zavarenom spoju. Sve prodore najbolje je definisati pre proizvodnje, tako da budu fabrički zavareni, jer je naknadno bušeni otvor uvek slabija tačka konstrukcije.
Rezervoar mora imati mogućnost izjednačavanja pritiska sa atmosferom. Pri brzom pražnjenju u zatvorenoj posudi nastaje potpritisak koji uvlači zidove ka unutra, a pri punjenju natpritisak koji ih izbacuje. Zbog toga se ugrađuje ventilacioni nastavak preseka usklađenog sa najvećim protokom punjenja i pražnjenja. Na nadzemnim posudama nastavak se izvodi sa lukom nadole i mrežicom protiv insekata, a kod ukopanih se izvodi iznad nivoa terena, na mestu zaštićenom od zatrpavanja. Deformacije zidova nastale zbog zapušene ventilacije spadaju u najčešće kvarove koji se pogrešno pripišu lošem materijalu.
Voda pri smrzavanju povećava zapreminu za oko devet odsto, a najveći pritisak trpe cevi i priključci malog preseka. Nadzemni rezervoar koji ostaje u funkciji tokom zime treba da bude termoizolovan, ukopan ispod dubine smrzavanja ili smešten u zatvorenom prostoru. Ako se koristi sezonski, na kraju sezone se potpuno prazni, uključujući cevi, pumpu i ventile, jer zaostala voda u sifonskim delovima instalacije prva puca. Delimično napunjen rezervoar je nepovoljniji od punog, jer se led formira na slobodnoj površini i pritiska ka zidovima. Grejni kablovi na cevovodu i izolacija ispusnog voda su jednostavne mere koje sprečavaju najveći broj zimskih kvarova.
Iako plastični rezervoar velike zapremine ima malu masu u praznom stanju, on je glomazan i osetljiv na tačkasta opterećenja pri manipulaciji. Podiže se isključivo preko predviđenih ušica ili obuhvatnim trakama koje raspoređuju silu po plaštu, nikada za priključke, cevi ili poklopac. Vučenje po tlu se izbegava jer oštrina kamena lako zaseca površinski sloj i stvara početak buduće pukotine. Pri istovaru treba obezbediti dovoljno slobodnog prostora i ravnu površinu za privremeno odlaganje. Rezervoar koji čeka ugradnju osigurava se od vetra, jer prazna posuda velike zapremine ima ogromnu površinu i mala masa je nedovoljna da je zadrži na mestu.
U praksi se ponavlja nekoliko istih propusta. Prvi je oslanjanje posude na neravnu ili nedovoljno nosivu podlogu, drugi je zasipanje zemljom i šutom umesto peskom, treći je zatrpavanje praznog rezervoara. Zatim slede izostanak ankerisanja na terenu sa podzemnom vodom, kruto vezivanje cevovoda bez kompenzacije i naknadno bušenje otvora na plaštu. Poseban problem je prilaz vozila iznad ukopane posude koja za to nije predviđena, jer se oštećenje najčešće otkrije tek kada rezervoar počne da propušta. Svaka od ovih grešaka se otklanja u fazi planiranja bez dodatnih troškova, dok kasnija sanacija podrazumeva ponovni iskop i vađenje posude.
Pre puštanja u rad rezervoar se ispira čistom vodom, a kod posuda za pitku vodu i dezinfikuje, uz temeljno ispiranje posle toga. Sledi probno punjenje pri kome se prati zaptivenost svih priključaka, rad plovka, funkcionisanje preliva i ponašanje ventilacije. Kod ukopanih posuda preporučuje se da se pre konačnog uređenja terena rezervoar drži pun najmanje nekoliko dana, kako bi se videlo da li dolazi do sleganja zasipa. Tek posle uspešnog probnog perioda izvodi se završno uređenje površine, betoniranje venca oko poklopca i povezivanje na stalnu instalaciju. Ovakav redosled štedi vreme, jer je svaka intervencija posle uređenja terena znatno skuplja.
